Наставници су под највећим стресом

У јавности се о екскурзијама говори кад се негде деси неки проблем.

Ми као агенција настојимо да проблеме избегнемо пре свега тако што су програми екскурзија максимално попуњени па деца током тих дана немају много слободног времена. То значи: пре подне разгледање знаменитости, по подне разгледање града. И то тако што су сви заједно, без раздвајања.

Тиме је смањена могућност за провод средњошколаца, али провод свакако није срха екскурзије. Зато, кад су сви на окупу и кад су по цео дан активни, они се ипак, хтели не хтели, уморе. Увече обавезно иду заједно на вечеру, затим такође заједно у дискотеку. Настојимо да то буде дискотека затвореног типа. Значи, само за нашу школу. Некад то није могуће, нарочито ако је мало ђака. Ако идемо у дискотеку отвореног типа, распитамо се прво из којих су земаља остале екскурзије. Ако су са простора бивше Југославије, пажња се због могућег конфликта повећава. Мада се непријатне ситуације дешавају и између ученика из школа из Србије, па и између момака из исте школе, нарочито ако неко од њих попије неки алкохол. Али мања је вероватноћа да ће доћи до конфликта ако је дискотека затвореног типа. Међутим, деца желе да се проведу, то су генерације у пубертету, а ми настојимо да их обуздамо колико можемо.

Ако пак увече дискотека није на програму, онда су ђаци у хотелу. Ту је нарочито потребна повећана пажња наставника. Настојимо да ђачке собе буду једна уз другу како би их наставници лакше контролисали.

Добро је и када аутобуси нису „на спрат” јер у „дабл-декеру” професори седе заједно доле, а деца горе „дивљају”.

Што се наставника тиче, верујем да су они током екскурзије под највећим стресом јер родитељи од њих очекују да брину о деци. Агенција има свој део одговорности због превоза и организације путовања, али наставници су за безбедност деце најодговорнији.

Мислим да би требало организовати типске екскурзије, са увек истим путним правцима, јер неке школе траже да њихови ђаци за само неколико дана обиђу нпр. целу северну Италију и Рим. Све то уноси журбу и нервозу и умањује безбедност. Мислим да би, уместо тога, Министарство просвете требало да одреди неколико програма за екскурзије. Тако би био уведен ред и за школе и за агенције, а деца би имала квалитетнија путовања.

У избор су сада укључени и родитељи, који одређују и висину дневнице за наставнике.

Треба разјаснити и то зашто су цене ученичких екскурзија више него туристичких путовања за грађанство: нема ноћних вожњи ђака. Зато шестодневна школска екскурзија има више преноћишта у хотелима него шестодневно путовање за грађанство. Такође, дечје екскурзије су са обавезним полупансионима, а у цену су урачунате и све посете музејима и разним знаменитостима. На екскурзијама нема, као за старије, „факултативних програма”, тако да се деца не раздвајају, што је важно из психолошких разлога. У супротном, видело би се ко има пара а ко их нема. То је важно и због безбедности, јер сви ђаци су заједно и поред наставника.

Као неко ко се већ годинама бави организовањем ђачких екскурзија, могу да кажем и то да су оне за децу веома важне јер знам да о њима причају три месеца пре и три месеца после путовања. Деца праве паное са фотосима итд.

Треба их зато организовати и убудуће, али дефинитивно би требало изабрати стандардне програме и програме који су реални, а о свему ипак више консултовати и представнике туристичких агенција.

Директор туристичке агенције „Вива травел“, Београд