Чехов и Шекспир у наше време

„Вишњик” редитеља Ласла Берцеша је лирски наглашено сценско тумачење Чеховљеве драме који је, за разлику од стилски чистијег и емотивно суздржанијег Мијачевог „Вишњика”, кога смо недавно имали прилике да видимо, више померен ка сентименталности и јаркијем изражавању осећања. Концепт простора у Берцешевој представи је врло специфичан – публика седи на сцени, глумци играју међу њима, као и на просценијуму и у аудиторијуму, на више различитих простора, често и симултано, дискретно настојећи да избришу одвојеност од гледалаца, односно театра од живота. На тај начин се истиче аспекат игре, позоришта у свакодневном животу, театралности Чеховљеве драме.

Укључена је група музичара која уживо свира сетну музику извлачећи сентименталан ниво радње у први план. Тако наглашена сентименталност делује снажније због физичке близине извођача и гледалаца. Глумци мађарске драме суботичког позоришта Наталија Вецеи, Чила Памер, Жужа Калмар, Нандор Силађи, Арпад Черник, Ервин Палфи, Андор Ковач Немеш, Моника Пешиц, Атила Секе, Петронела Кермеци, Михајло Јанчикин, Чаба Ралбовски, углавном су налазили адекватно одмерене начине да изразе Чеховљев деликатан меланж осећања губитка, чежње, носталгије, радости, безнађа, наде. Упркос повременим редитељским недоследностима и непотребним решењима, Берцешев „Вишњик” је суштински успело читање Чехова, интригантно остварена симфонија безнађа, незадрживог друштвеног пропадања, интимних несрећа, неуспостављених љубави, непревазиђених губитака. Представа је тематски актуелна и болно препознатљива у смислу несналажења актера у процесу крупних друштвених промена, тешкоћа да се опросте са прошлошћу и зрело прихвате садашњост, као и њихових тужно нереализованих жеља да напусте заосталу, примитивну, пусту земљу у којој су закопани.

„Комедију забуне”, рану Шекспирову комедију која не комуницира глатко са нашим временом, млади редитељ Милан Нешковић на сцену је довитљиво поставио у еклектичној и аутоироничној форми. Служећи се средствима деконструкције, растворио је механизам илузије и створио савремену представу која функционише као „позориште у позоришту”. На тај начин је ова комедија плаутовског типа, заснована на замршеном заплету, заменама идентитета, упетљаним односима између ликова, директно приближена данашњој публици.

Глумци драме на српском језику Зоран Бучевац, Бранко Лукач, Јован Живановић, Милан Вејновић, Владимир Грбић Љубиша Ристовић, Миња Пековић, Тијана Караичић, Јелена Михајловић, Кристина Јаковљевић, Весна Кљајић Ристовић, Срђан Секулић, Марко Макивић, Лука Михаиловић, Геза Кучера са узаврелим задовољством су остварили редитељски концепт фокусираности на радости игре, врцаво, сочно и театрално размаштавајући основне идеје. У функцији отварања театарског механизма глумци често излазе из својих улога, расправљају се међу собом, суфлерка им шапуће текст, сцене се понављају итд. Поред деконструктивне функције и ауторефлексивности, ови поступци имају и наглашена комичка значења. Укључен је и наратор (Срђан Секулић) који говори текстове из дидаскалија у микрофон, уводи гледаоце у чинове и радњу, припитомљавајући тако замршене токове радњи Шекспирове комедије.

Наратор има специфичну улогу редитеља представе у представи – његово вођење играних догађаја продубљује њена ауторефлексивна значења, доводи до самотеоризације представе. Цепање илузије непрестано ствара рупе у игри које су плодно полазиште за утискивање савремених значења у ову ренесансну комедију ситуације – на пример, између сцена, глумци на телевизији гледају тениски меч, коментаришу, гласно навијају итд. У расцепан и модификован Шекспиров текст је укључен и низ стилски различитих сонгова: глумци искривљено, театрализовано имитирају познате музичаре, Дисциплину кичме, Бајагу, Вампире. Ови поступци стварају еклектичну базу представе, актуелизују њену форму и садржај, показујући да позориште треба да буде савремено, да дише у времену у коме настаје, да комуницира са актуелном популарном културом, чему је и Шекспир тежио.

Аутори „Комедије забуне” пошли су од уверења да су заплет и односи међу ликовима у Шекспировом тексту мање битни од чињенице да треба насмејати публику. Интерпретација текста овде није циљ већ је повод за ауторефлексивну забаву – особености ликова и токови радње се оправдано губе у преплављујућој бујици театралности и екстатичном задовољству чисте игре.