Cврха путовања за ђаке је: провод

Ђачке екскурзије сви једва чекају, свако из својих разлога. Ђаци зато што се за њих спремају и по неколико месеци унапред, њихови родитељи, који до тада стратешки чувају своје новчанике, након екскурзије могу да предахну, а наставници, који стрепе помишљајући да ће се на истим само најгоре издешавати, једва чекају да се екскурзија заврши и да децу врате живу и здраву кући. А шта је са водичима?

Дилема пред коју су ме власници агенција, који су ме ангажовали као водича, стављали сваки пут уочи поласка била је кога водим на екскурзију: наставнике или децу. Уводне инструкције су, по правилу, биле сличне и врло јасне: важно је да професори буду задовољни, зато се побрини да буду сити и да буде довољно успутних пауза за кафу и пиће. Било је ту још инструкција које потом обавезно уследе, а библија инструкција гласила је отприлике овако: „програм екскурзије мора да се испуни, јер не желим незадовољне родитеље који ће звоцати наставницима а онда они мени”. Видите, за једног водича, програм екскурзије је као устав који важи све до тренутка док водич не уђе у аутобус, односно док га наставник не заспе својим предлозима и саветима где би још успут све могло да се иде. Водич, при том, са осмехом треба да се држи полазних инструкција да су професори ти које треба намирити и задовољити уколико жели поново да буде ангажован.

Тако већ на почетку екскурзије долази до сукоба, јер они који би требало да за једног водича буду његова циљна група која треба да буде задовољена јесу ђаци, а они другачије замишљају план и програм екскурзије. Програм екскурзије, кога водич мора да се држи, најчешће креирају наставници историје и географије, који логично морају да испуне оно што су одредили да се обиђе и види. За ђаке, пак, скоро у 90 одсто случајева, провод је једина срха екскурзије. Најважнији догађај на једној екскурзији је, из ђачке перспективе, одлазак у дискотеку, односно ко ће се с киме те вечери ,,смувати”, а ко ће се напити до повраћања, као и ко ће код кога након дискотеке преспавати. Дискотека је тако главнипредмет спора на свакој екскурзији, јер са једне стране, професори су ти који би је углавном ескивирали, а ђацима је она најважнија. Тако једном младом водичу од старта није лако, јер је принуђен да балансира између интереса агенције за коју ради, односно интереса које мора да штити, и интереса оних које води на екскурзију.

Зато један водич треба да настоји, колико год да је то могуће, да екскурзија има образовно-забавни карактер. А то значи да историјске и географске чињенице треба да буду интерпретиране на што креативнији начин уколико жели да постигне да га ученици слушају док прича, а наставници не прекидају и (најчешће погрешно) исправљају. Дакле, без сувишних података и гомилања неукусних шала, као и без слушања једне исте музике од почетка до краја екскурзије. У испуњавању овог циља добра припрема може да помогне, као и различити помоћни реквизити у сврху анимације путника. Тако занимљива географија може да дочара живот и обичаје једне земље, а на пример караоке у аутобусу могу да учине да се не осете стотине километара које се прелазе.

Сналажљивост и креативност једног водича највише долазе до изражаја када су у питању посете тржним центрима, које се сматрају саставним делом путовања, јер је врашки тешко уклопити прохтеве за куповином науштрб разгледања града у реалном временском року. При свему овом треба имати у виду и да улога водича није само да прича, већ и да решава различите могуће ситуације (изгубљени пасоши, украдене ствари, туче и напијања која доводе до одвођења у болницу, неплаћени хотелски рачуни, итд.) Тако, ако инсистирате на налажењу особе на коју пада највећи терет одговорности, размислите да ли би водич одговарао том опису. А док се не одлучите, знајте да ће ваш водич учинити све како бисте се са путовања вратили са успоменама које ће вас зими грејати око срца.

*Tуристички водич и докторанд ФПН у Београду