Мека принуда и велика обећања

Сељаци ће добити нове путеве, телефоне и кредите, само да остану тамо где су и не крену у освајање градова, као француска сиротиња у време Револуције; они у градовима ускоро ће моћи да се шетају диљем Европе, уз ублажени визни режим; пензионери ће добити две рате заосталог дуга; динар је толико чврст да нас већ хвата паника да ће угрозити евро; људска права биће толико поштована, бар онолико колико је Хашки трибунал испунио Шешељеве захтеве после неколико недеља гладовања; сви ће ускоро имати посао; млади ће се питати о свему, а студентима ће бити смањена школарина... Уосталом, имамо нови Устав и све што се обећава биће загарантовано.

Да ли вас ова и друга предизборна обећања домаћих странака подсећају на нешто?

Све нам се чини да се нама овде нешто "велико" спрема! Помало се већ плашимо од толиких обећања, као да је на помолу нова утопија, или на грчком: "Земља која нигде не постоји". Још нико од учесника предизборне утакмице није рекао бирачима оно што би они можда највише хтели да чују: "Аман, људи ми смо у тешкој ситуацији, стрпите се још мало, ако треба сви ћемо јести по једно јаје дневно и мало маслаца, као што је за време Другог светског рата чинила покојна краљица мајка заједно са свим својим поданицима."

После толико неправди, мука и гладовања, верујемо да су наши бирачи врло покорни и разумни, да би им једно такво искрено обраћање више пријало ушима, него празна обећања.

Док сељаци и даље сумњичаво врте главом, само што то телевизијске камере не бележе, они образованији већ помишљају да се никада нећемо ослободити старих заблуда и да је на помолу нова, овог пута балканска, утопија. Велика обећања, удружена с мало принуде, увек су давала добре резултате, нарочито ако је оно прво мање уверљиво. Јесте парадоксално, али не тако давни примери из прошлог века потврђују нам да у сиромашним земљама ништа тако лепо не успева као – утопија. Људи, једноставно, почињу да верују, иако су сви рационални разлози против, јер тако лакше савлађују своје незадовољство и безизлаз у којем су се нашли. Иначе, тешко би се другачије могао објаснити совјетски утопијски експеримент – милиони људи су гладовали у име обећања једног несвршеног студента богословије у боље сутра које само што није дошло.

Наша назови утопија мањих је размера и обећања су умеренија, али су довољно нереална да се обичан грађанин пита да ли су то они исти људи с којима је двехиљадите обарао Милошевићев режим? Сви ћуте, иако је ретко ко задовољан, што довољно говори или да је бирачко тело бесно или апатично.

Неки већ заиста једу корење, али не зато да би пркосили Европи, већ зато што се српска трпеза одавно испостила; не знају шта је то утопија, али знају да живе на Балкану на коме се већ одавно не дешава ништа лепо. За утопијска острва среће нису ни чули, али их је живот на балканским просторима научио да и кад неком верују то чине с резервом. Нема више ни оне некадашње еуфорије пред изборе, ни страначке кампање нису тако гласне као некада, сви су се умирили и као да чекају да се овде догоди чудо. Можда ни сами не верују у оно што причају. У томе са састоји балканска утопија – готово сви учесници предизборне кампање користе изразе који више обећавају но што стварност изражавају.

Некадашњи утописти, од Платона, Кампанеле и Томаса Мора, и на крају добрим делом Маркса, заједно са онима који су њихове идеје покушали или претварали у стварност, веровали су да је могуће и оно што је немогуће. А за немогуће заиста се чине чуда, која најчешће попримају облик злочина.

Балканска утопија далеко је од свега тога; она је, као што смо рекли, један облик мешавине меке принуде и великих обећања. У томе се састоји и њена опасност, јер се одмах не препознаје. Неки од наших политичких лидера као да су добри Брозови ученици, који је добро знао шта народ воли. Зато су отпор режиму пружали само појединци, а не цео народ, као што се то догодило у осталим социјалистичким земљама у склопу Источног блока, с много "тврђим" облицима самовлашћа. Парадоксално, то им је помогло да много брже раскрсте са свим остацима прошлости, док смо ми више од деценију тапкали у месту и на крају завршили као једна од последњих земаља која чека своје место у Европи.