Дух доброг Београда

Први пут са џез концерта изашао сам обливен сузама слушајући оду духовима Елингтона и Ђанга из срца четири деке „Модерн џез квартета”, 1989. Сузе су поново грунуле уз мелодију Дригове „Серенаде”, на првом сусрету са Сонијем Ролинсом, 2003. И док нас је Чарлс Лојд у Београду водио на трансцендентално путовање мантрајући над клавиром поему „Таги”, опет нисам могао да се зауставим.

Касније, у гардероби: „Браво, и хвала Маестро”. „Јеси ли чуо за три ступња оспоравања?”, питао ме великан. „Најпре те оспоравају. Онда те жестоко оспоравају. Напослетку кажу: 'Одувек сам знао да је добар'”. Прстима ми је показао да му приђем. Снажно ме загрлио и није пуштао минутима, у тишини. На којем смо свету сад?

Док ми у ушима још одзвања Маестров „Passin’ Through”, пред очима је колаж лица која су и овог октобра удисала добри дух Београда. У освит фестивала, украјинска новинарка Тања Балакирска је задржана на аеродрому без позивног писма. Брзином светлости, директор ТОБ-а Дејан Веселинов организовао је да јој помогну. Скупили смо бардове џез новинарства, Британце Боба Вира и Тима Дикесона, и Американца Тома Конрада, и момке из групе Елиота Шарпа, и отишли на блуз журку на Бановом брду. Са врата Лидел Меклин се устремио на позорницу, отео гитару и почео да деље по Хендриксу!

Успут је стигла порука од Драгана Амброзића: „Душко Гојковић је срео Јоакима Куна, наздрављају старом познанству. Јоаким зна и Метинија, па ће га дочекати”. Сутрадан пред наступ, Кун се сећао свирке пред Београђанима пре 23 године: „Хвала што сте ми дали прилику да поново дођем”, и пролио зној по Stеinway-у у „Американи”.

Уз мирис дуње и укус сомовине у једном београдском ресторану, фотограф из Италије Адријано Скоњамиљо предложио је да од почетних слова четрнаест земаља из којих долазе новинари, агенти и фанови за столом саставимо назив блога „џез глобтротера”. Од САД до Русије, од Литваније до Македоније – тако се родио „EU Flipmart News”. Члан одбора фестивала Мића Марковић, са сваким ћаска на другом језику, од руског, преко немачког, до енглеског.   

У „Сава центру” две и по хиљаде људи два пута је устало да укаже највећу почаст Метинијевом трију: лице гитаристе претворило се у велики осмех. У интими Дома омладине синергија публике и музичара била је још снажнија – „Сви смо џез”. На радионици на Учитељском факултету, две стотине студенткиња вриштало је пре него што је Рафаел Вресниг засвирао оргуље – као да су се појавили „Битлси”.

После концерата, Анат Форт добила је понуду да снима за британски „Edition Records”, а Тигран Хамасјан да уђе у породицу водеће европске агенције „Saudades” из Аустрије. У кулоарима Дома омладине су биле живе дискусије – Београд мирише на Њујорк. У мраку „Американе”, Џејсон Моран је пажљиво слушао колеге Стефана Боланија и Ива Нимија. „Доста са тим певањем”, упућено Боланију, био је виц који је одзвонио салом.  

Марк Рибо на концерту није поцепао гитару до краја. Пола сата касније то је учинио гостујући код пријатеља Елиота Шарпа. Дан после, на завршном џем сешну, десеторо преосталих гостију (комплетни састави Шарпа, Харија Сокала и Игора Лумперта), џемовали су са српским колегама из састава „Unit 5”. Сокал и Шарп цепали су блуз, Шарп и Трејси Морис ронили у психоделију, Сокал је хтео да свира са некадашњим ђаком Лумпертом, а Неша Петровић је представио талентованог ученика Растка Обрадовића.

Осећање је било снажно: клинци из „Станковића” и екипа Маје Алвановић сјаје добру будућност српског џеза.

Аутор је уметнички директор Београдског џез фестивала и колумниста „Политике”