Нема документарца без поверења

На постдипломским студијама, уместо за археологију, Дејвид Мекдугал одлучио се за кинематографију, јер је му је било драже да живот проведе „дружећи са са живима уместо са мртвима”. Етнографске филмове изабрао је можда зато што је „Нанук севера”, остварење Роберта Фалертија из 1922, чија је срж живот ескима, био први филм који је икада погледао. Тада је био још дечак. Данас је један од најпризнатијих аутора у овог области. Његове филмове „Лорангов пут” и „Фотографи”, наша публика имала је прилику да види на недавно завршеном Фестивалу етнографског филма, а разговор за „Политику” вођен је у паузи припрема за његову мастер-класу и сусрет са београдским студентима.

– Први филм део је познате трилогије о номадском племену Туркана из северозападне Кеније, а реч је о „првом човеку” породице чији смо живот пратили – Лорангу, пандан интелектуалца у нашим друштвеним оквирима. Он ме је фасцинирао, његово размишљање, делање, као и њихов начин живота, уосталом. Други филм бави се феноменом фотографије смештеном у миље Индије, која ме окупира у последње време. Посебно живот деце у овој земљи и њихов унутрашњи свет. 

На епски документарац „Гандијева деца”, који је снимио 2008, у коме се на суптилан и саосећајан начин бави управо малим бескућницима и прихватилиштима у Њу Делхију, посебно је поносан. На питање да ли је у том случају желео да буде и ангажован, каже:

– Не, нисам. Ангажованост остављам медијима. Оно што је мене водило јесте истинско, искрено, отворено и лично интересовање за живот у различитим поднебљима, околностима, ситуацијама. Ако тај и такав живот успем да пренесем другима који нису могли уживо да га виде, и то учиним тако да су у стању заиста да га осете, ја сам свој посао обавио. Од тога се почиње.

Наш саговорник каже да му је рано интересовање за фотографију утабало пут ка филмској уметности. Шездесетих година у Америци, где је рођен, био је обичај да се сваког викенда иде у биоскоп.

– То је био период француског новог таласа, наследника италијанског неореализма, као што је Де Сика, затим Антониони је био активан, Бертолучи је почињао, па Годар, Трифо, Бекер… Сваке недеље стизао је по један нов филм. И ми смо их, као студенти, једноставно гутали, открива Дејвид Мекдугал.  

Африка и Индија, два континента на којима је снимао већину својих остварења, одабрали су судбински њега, а не он њих. На првом је био још као тинејџер, са оцем, потом је тамо био наставник, а на други су га позвале колеге, као госта на једној конференцији. У свим случајевима његов најближи сарадник била је супруга Џудит. За разлику од комерцијалних филмова, остварења ове врсте захтевају и интимну екипу која их реализује. Често не више од двоје, троје људи. Оно чега мора да буде у изобиљу није новац, мада је добродошао, већ стрпљење.

– Да би се снимио документарац потребно је у просеку око годину дана, од чега највише времена одлази на истраживање, учење језика и постепено упознавање са становницима и околином. Када се развије међусобно поверење, рад може да почне, објашњава.

Поред свега наведеног, наш саговорник, тренутно ванредни професор на Националном универзитету у Аустралији, интересује се и за однос теорије и праксе, о чему је говорио нашим академцима. Покушао је, наиме, да им пренесе који су то модели коришћења камере посебно корисни приликом уласка у свет филмских јунака. О томе је развио и посебну теорију, на чијим постулатима ће радити и убудуће. У интермецу свог рада на терену.