Ју-Ес стил као пример

Руководство америчке компаније Ју-Ес стил ових дана je јавно изразило незадовољство пословањем у Србији, па је у Смедереву завладао страх да би могло доћи до затварања фабрике и отпуштања запослених. У разговору за ,,Политику” (4. новембра) један радник признаје да га је страх да размишља о томе и додаје: „Ако би се поновила отпуштања као пре пет-шест година, моја деца би остала гладна и на улици”. У потпуности можемо разумети оправдан страх запослених у железари и знамо да њихове конкретне муке неће олакшати расправа о суштини проблема, али неопходно је указати да је све ово што нам се догађа очекивана последица вишегодишње погрешне економске политике, те да уколико се са таквом политиком настави наше муке можемо привремено ублажити али оне ће касније бити све веће и веће. Кључно питање јесте зашто смо доспели у ситуацију у којој немамо добра решења и стално морамо да се опредељујемо између лоших и катастрофалних.

У Србији се у последњих десет година реализује неолиберални програм економских промена који је пре свега у интересу крупног капитала и светске олигархије који води брзом урушавању ионако слабашне српске привреде. Овим програмом Србију je требало лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност да буде беспоговорни послушник моћних и богатих.Где води оваква економска политика најбоље илуструје садашња слика урушене и презадужене српске привреде са огромним бројем незапослених, а и пример са Ју-Ес стилом то илуструје.

Подсетимо се да је продаја Сартида извршена у време ванредног стања (март 2003), директном погодбом (без јавног надметања) за 23 милиона долара, а дотадашње велике дугове је на себе преузела држава (тачније грађани Србије). За овај износ Ју-Ес стил је добио комплетну Нову железару која се простире на 300 хектара земљишта, Стару железару на обали Дунава, Смедеревску луку, слободну царинску зону површине од више од 20 хектара, Фабрику белих лимова у Шапцу (само за њену изградњу је уложено 150 милиона долара) и још много тога. Између осталог, и ФК Сартид чији је стадион убрзо Ју-Ес стил ставио на јавну продају по почетној цени од 36 милиона долара.

И сада, на саопштење руководства Ју-Ес стила да је незадовољно пословањем у Србији, локална самоуправа и влада изјављују да ће учинити све како би се наставило пословање у Смедереву. Велика је заблуда да похлепа крупног капитала има било какве границе и да она може бити задовољена. Ју-Ес стилу није било довољно што је добио „пола града за мало пара” (како је у време продаје гласио наслов у једном листу) и, после отпуштања 3.000 запослених, сада тражи додатне повластице како и преосталих 5.000 радника не би остали без посла.

Већ је обелодањено да ће као прва мера Ју-Ес стилу бити омогућено да плаћа симболичне износе такса (за коришћење обале Дунава 0,5 одсто, а за екологију 2,5 одсто уместо прописаних 100 одсто). Није тешко закључити да ће се касније тражити бенефициране – ниже цене за утрошену електричну енергију (које су ионако ниске и због којих се годинама раубује ЕПС и доводи у безнадежно стање како би за „мале паре” био продат некој иностраној компанији).

Чему све то води писао сам раније (,,Политика”, ,,Цена гостољубивости“, 19. априла2010) наводећи пример Мексика (чија је привреда била уништена наметнутим неолибералним програмом економских реформи), те је био присиљен да америчким компанијама гарантује изузетне услове инвестирања. Инвестиције су усмераване у такозване макиладоре (maquiladoras), односно ланац америчких предузећа изграђених дуж границе са САД. Та предузећа су екстериторијална, ослобођена су плаћања пореза у мексички буџет.

Сада и у Србији јасно видимо да смо се нашли у власти крупног капитала и да, из дана у дан, све већи број грађана пропада у провалијуиз које се не види излаз. Због тога је неопходно да схватимо узроке који су нас гурнули у провалију како бисмо били у стању да предузмемо ефикасне акције којима би се из ње мукотрпно али полако извлачили.

Редовни професор универзитета