Нови почетак или дефинитивни завршетак

Од извештача „Журнала”

Мексико сити – Живот тече даље, уместо приче о првој од две најважније утакмице не само у 2011, фудбалска Србија мора да се бави првим од два меча који ће бити заборављени оног трнутка кад „орлови” из Мексико ситија полете назад – ка Београду.

Све би данас било другачије да Владимир Петровић своју несрећну мисију није завршио онако како је и почео – поразом. Играли бисмо у баражу, још увек имали за капитена Дејана Станковића, а испред голмана – Немању Видића.

Финансијски директор ФСС правио би нови распоред у каси, склањајући у страну рачуне – остављајући простор за осам милиона евра од Уефе, а ми новинари бисмо убеђивали нацију иако ни сами не верујемо у ту причу, да су фудбалери озбиљни кад тврде да ће у Пољској и у Мексику исправити грешке из Јужне Африке.

Тмурно небо над Франкфуртом и стотине Луфтханзиних авиона на писти у ишчекивању полетања џамбо џета за Мексико сити са репрезентативцима Радована Ћурчића, асоцирају на слику из које је фудбалска Србија кренула без стратегије у освајање Европе 2012, после изгубљене битке за свет 2010.

Многи се справом питају која је сврха утакмица са Мексиком и Хондурасом у тренутку док Европа игра бараж за првенство континента. Корист би могла да буде вишеструка и не само финансијска ако у наредних 180 минута Радован Ћурчић склопи мозаик какав Владимир Петровић пре њега није.

Без обзира да ли ће Ћурчић водити само две или 22 наредне утакмице, фудбалери би морали да покажу да су они а не селектор најбитнији фактор који Србији подарује све више туге, а све мање радости. Поглед у Луфтханзине авионе међутим тера нас да се запитамо ко смо и одакле долазимо кад толико пуно желимо да имамо и да будемо. У чему је Србија изузев у спорту успешна да бисмо били бољи од оних за које у заблуди верујемо да ће вечито бити слабији од нас и равни онима за које би државни скандал био да им фудбалери лете рецимо румунским чартером или редовном линијом неке авио комапније.

Фудбалска репрезентација Србије могла је да буде јача да је бивши селектор, желео или могао да направи рез, али је нови привремени сада обавезан да то учини не чекајући да челници савеза именују новог. На повреде играча није могао да утиче, али сопствену идеју да као привремен не би требало да прави резове, мора да коригује како национални тим не би довео у још већи проблем из којег ни Фергусон и Морињо заједно неће моћи да га извуку...

Селектор Мексика Хозе Мануел де ла Торе одстрањивањем најстаријег фудбалера, некадашњег штопера Барселоне Маркеза и то због казне у клубу, показао је и Ћурчићу и свим фудбалским тренерима из Србије како треба да се понашају. Мечеви са Мексиком и Хондурасом не би смели да се схватају као протоколарни јер су уствари нови почетак стварања целине која је хармоничност изгубила оног тренутка кад је завршила квалификације за мундијал. Ако и наредни период прође у одлагањима смене генерација и озбиљног почетка стварања нове репрезентације, онда ће готово двадесеточасовно путовање од Београда преко Франкфурта до Мексико ситија и даље, остати само трошење живаца свих од фудбалера до навијача...

----------------------------------------------

У Сан Педро Сули убијено 14 људи

Вест није безазлена, али за сада није алармантна у табору фудбалске репрезентације Србије. Пре неколико дана испред градског стадиона у Сан Педро Сули убијено је 14 људи! У обрачуну уочи фудбалске утакмице пуцано је на навијаче и тако је погинуло њих 14!

У Фудбалској федерацији Хондураса овај догађај третиран је као обрачун банди, реаговало је министарство спорта ове земље тражећи истрагу и брзу реакцију државе, али, мали публицитет масакру дат је због чињенице да је управо Сан Педро Сула град са највећим процентом убистава у свету!

У табору наше репрезентације нема панике због сазнања да ће за четири дана репрезентација Србије отпутвати из Мексика баш у по злу чувени град.