У Србији постоји демократија

Расправе о демократији у Србији могу бити од користи и њеним проучаваоцима као и свима онима који се налазе у њеном практичном пољу. Да ли смо сигурни да данас у Србији постоји демократија? По мом суду, Србија је држава са демократским установама. Душан Павловић тврди да то није сигурно ("Равнотеже у Србији нема", Политика, 22. 12. 2006). Какви су нам аргументи? Класични мислиоци демократије, од Токвила до Попера, увек су истицали као основни критеријум за њено разликовање од недемократских система, институционални поредак који омогућава мирну борбу за власт и њену промену на основу изборне воље бирача. Павловић уз помоћ некритичког читања Андреаса Шедлера тврди да је појам равнотеже снага онај критеријум помоћу кога разликујемо демократске и недемократске система. Показаћу зашто је овај појам ближи манипулативној него аналитичкој употреби.

У демократији се не тражи равнотежа снага већ њихово изражавање. Токвил је добро запазио да је у демократији "све узбуркано". Друго, да би постојала демократија није неопходно магловито "обавезивање" свих политичких снага да ће се придржавати изборних исхода, чиме би се потврдила равнотежа. Демократски политички поредак обавезује странке да делују у оквиру позитивних закона и Устава. Сви делови политичке утакмице су правно регулисани и онај ко их прекрши мора се суочити са судском граном власти. Треће, инсистирање на равнотежи снага упућује на идеално типско или неко пожељно политичко стање у демократији. Али, то није идеал демократије. Четврто, појам (не)равнотеже снага имлицира разлику у броју присталица неке странке, њене финансије, приступ медијима а не на понашања после избора. То је ствар законских прописа.

Ово би били приговори конфузности појма равнотеже снага у демократији. Да видимо како стоји ствар са политичким искуством. Павловић хоће да српским и националсоцијалистичким искуством појача своје тврдње. Није никако могућно критеријумом равнотеже снага разграничити демократске и недемократске система у које спада Титова власт или хибридни режим С. Милошевића. У првом није било институције вишестраначког политичког избора, тако да није било чак ни равнотеже снага. У политичком систему Србије од 1990. до 2000, са ратно-санкцијским окружењем, демократске установе су функционисале на рђав начин, а то су показале и нерегуларности око изборног поступка. Међутим, крађа избора није аргумент за одсуство равнотеже снага већ политичко понашање које се елиминише управо демократским установама. Најзад, ако се Милошевићев режим узима као идеалан пример, није ваљда тај режим на снази и 2006. године!

Аналогија са Хитлеровим примером, у контексту отворене подршке уставном документу, напросто је апсурдна. То је догађај из времена недемократске међуратне Европе. Данас, када је демократски поредак међународна обавеза, потпуно је теоријски и аналитички депласирано користити Хитлеров пример у Србији или било којој европској држави, осим у историјско-политичком смислу. Сасвим прецизно: да ли ико озбиљан мисли да би било која странка у Србији доласком на власт укинула слободне изборе? Ја тако нешто ни не сањам. Али, видели смо да неке мале странке које учествују на изборима, шаљу своје чланство на друге страначке скупове да праве инциденте. То су слаби акти политичког насиља али сигуран сам да ни политичке организације не би смеле ни да помисле на промену демократских установа.

Најзад, две основне примедбе употреби појма равнотежа снага у демократији. Прва се тиче њеног кондиционалног карактера. "Равнотеже у Србији нема, јер нико са сигурношћу не може да каже како ће се странке старог режима понашати према демократским институцијама ако поново дођу на власт". Тако, један индикативан суд (равнотеже нема) повезује са кондиционалом (ако дођу на власт). Дакле, имамо одсуство равнотеже снага чак и када странке старог режима нису на власти!

Друга примедба. Све док странке не покажу какав однос имају према демократским институцијама и процедурама "не можемо да тврдимо како у Србији постоји демократски поредак". Ова тврдња логички није добро заснована (окретање у кругу) а лако прелази преко политичког искуства у Србији током последње деценије и по. Рецимо, радикали су увек учествовали на изборима и прихватали резултате. Када су били на власти у ратним условима (као и влада тог времена) нису ни помишљали да укидају опозицију. Време пре и после 2000. доказује парламентарно биће радикала. Некаква провера на власти ове партије може да буде израз интереса сталног одлагања или можда жеља да освоје власт што пре. Уколико је ово друго у питању то може бити добар знак да се престане са априорним дифамирањем радикала. А то је још један додатак нејасности појма равнотежи снага у демократији. У основи ради се о методолошком дефициту: како се може тражити доказ од претпостављене ситуације?

Дакле да закључим. Ми ћемо бити од помоћи демократској култури Србије уколико доприносимо утемељењу њених институција и процедура. Такав институционални аранжман сам себе осигурава од оних који нападају нормативни поредак државе и при том допушта постојање вредносних разлика у свим елементима политичког организовања и деловања. У том смислу Србија не треба да брине. Са овом тврдњом, Павловићу стављам тачку, када сам ја у питању, на евентуално даљу нашу расправу.