Маестров промашај

Не, није ово биографски филм о славном шпанском сликару Франциску Гоји, али то и није тако страшно. Ни Форманов "Амадеус" није био филмована биографија Волфганга Амадеуса Моцарта већ више, чак пре свега, прича о односу генијалности и осредњости, о детаљима у бурној историји уметности из којих је редитељ црпео метафоре за снажно тумачење виталних искушења модерне цивилизације.

Ипак, о Моцарту се из овог филма много тога могло сазнати, док о Гоји у "Гојиним утварама" то није случај. Нажалост, Гојин лик је још једном узалудно потрошен, што се већ десило и у филмовима "Војвоткиња од Албе" Бигаса Луне и "Гоја у Бордоу" Карлоса Сауре.

Гоја у филмовима, једноставно нема среће. У Формановом случају, његов лик није чак до краја узет ни као пример за промишљање о једној теми или анализу свих аспеката универзалног добра и зла. Гоја је у Формановом филму само везивно ткиво између аристократије, буржоазије и свештенства у Шпанији на преласку из 18. у 19. век. Форманов Гоја (Стелан Сакрскгард), постављен је као човек без било каквог животног креда и о њему се може сазнати једино да је дворски сликар, да све ради за новац и да је у познијим годинама оглувео.

Дакле, тежиште овог филма (сценарио писали Форман и Жан-Клод Каријер, а они су заједно потписници и истоимене књиге), јесте на нечем другом – на представницима три друштвене категорије (аристократија, буржоазија и свештенство) који, за разлику од уметника, имају јасно одређене животне ставове и веру у међусобно толико различите ствари. У уводу и разради, њима је Форман јасно одредио простор за игру уз сасвим задовољавајућу фабулу. Ликови краљевског пара (Бланка Портиљо – Ренди Квејд), Гојине музе, младе и лепе, Инес Билбатуа, припаднице шпанске буржоазије у настанку (Натали Портман) и пре свега лик брата Лоренца (Хавијер Бардем), у почетку здушног припадника шпанске инквизиције, а у другом делу филма здушног заговорника идеја и идеала Француске револуције, довољно су у почетним позицијама интригантни, те лако наводе гледаоца на "погрешан траг". На помисао да је реч о великом и моћном Формановом филму.

Да се овде ипак ради о маестровом промашају сведочи оно што следи у другом делу филма, у којем се конци губе, ликови остају недовољно изграђени, а потенцијално динамична прича постаје сврха самој себи, а не целини филма. Целина се, нажалост, изродила у бледи каталог идеолошке превртљивости и моралне амбивалентности.

Додуше, Форману полази за руком да реконструише изузетно захтевну епоху и свеопште стање духа, да до гледаоца (у траговима) добаци и метафоре о непостојању разлика између суровости религијског и демократског фанатизма, да понуди неколико појединачно маестрално режираних сцена са истанчаним осећајем за детаљ, у чему су огромни доприноси високоуметничке фотографије сниматеља Хавијера Агиресаробеа. "Гојине утваре" обилују и сјајним глумачким минијатурама, које пречесто "поједу" тумаче главних улога (Бардем, Портман, Скарсгард), а већ пред крај филма гледаоцу сине како би све ово радо и лепше одгледао као какву забавну телевизијску серију.