Да ли „две брзине” гурају Србију од ЕУ

Нема јединственог одговора на питање колико би се евентуалне промене у начину функционисања Европске уније – о чему ових дана говоре немачка канцеларка Ангела Меркел, с једне и Никола Саркози, с друге стране – одразиле на Србију. Једни сматрају да одлука о убрзаној интеграцији земаља унутар еврозоне и конфедералним везама са осталима не би уопште погодила нашу земљу, други кажу да те последице не би биле велике, а трећи чак верују да би распад еврозоне био катастрофалан по Србију.

Указујући на то да су изјаве поменутих званичника ЕУ различите, и да, и поред неких демантија, оне, ипак, говоре о замору од проширења и потреби да се ЕУ институционално реформише, Ана Трбовић, професор на Факултету за економију, финансије и администрацију, каже: „Унији ће свакако бити приоритет да одреди унутрашње функционисање и направи промене пре него што се даље прошири. Они ће увек јавно да кажу да проширење остаје приоритет, да је то нешто што доприноси стабилности и миру у ширем региону, али, практично, не можемо да очекујемо озбиљнију подршку за проширење пре него што се набоље не промени начин функционисања ЕУ, укључујући и питање еврозоне”, каже наша саговорница.

Ако би се Европа бавила само собом то би, према њеним речима, могло да направи „одређен застој у Србији”. Уколико би се та европска помоћ смањила и окренула ка другим приоритетима, тада би наша транзиција била мање брза, јер је Србији потребна техничка помоћ ЕУ, директорати ЕУ да раде са нама, али и финансијска помоћ.

Трбовићева, упозорава, међутим, да Србија не би требало да се крије иза промена у ЕУ, јер постоје многе ствари које ми не чинимо довољно брзо за нашу интеграцију. „Док год упоредо радимо на потребним реформама, нама, заправо, не смета то што се ЕУ бави другим стварима”, истиче она.

Слободан Зечевић, професор Европског права на Европском универзитету у Београду, ово питање посматра из другачијег угла. „Уколико дође до реформисања у ЕУ то нас не би погодило, јер ми не треба ни да размишљамо о пријему пре 2014–2015. године”, сматра он.

На наше подсећање да је француски председник Саркози говорио о „две брзине” у ЕУ и да би по том моделу веза еврозоне са земљама које тек треба да приступе ЕУ ишла у смеру конфедерације, те да би то раслојавање могло да нас „одгура” од ЕУ, Зечевић, мирна срца, констатује да бисмо „ми ушли у ту другу зону, па ако бисмо хтели да уђемо у зону евра – ушли бисмо”.

А, колико би било интересовање српских грађана за улазак у некакву конфедерацију са ЕУ? Оно би, каже наш саговорник, зависило од тога како би политичари то њима објаснили. „Некада је улазак у ЕУ значио одмах просперитет, бољи развој и већи стандард. А данас, пошто је ЕУ у кризи, то није тако, и то објективно убија ентузијазам код грађана за ЕУ”, наводи овај наш саговорник.

Што се тиче еврозоне, Немачкој је у интересу да еврозона опстане, јер што је више земаља у еврозони то значи да она може у чврстој валути да наплати своје извозне производе и да буде сигурна, Француска, која нема толико јаку извозну привреду, пита се како ће да финансира Италију или Грчку, које су посебно уздрмане економском кризом.

Од Зечевића сазнајемо и да је теоретски могуће да неке земље ЕУ уђу у неки виши степен интеграције, јер је то предвиђено и Лисабонским уговором и да је такво решење постојало и у ранијим уговорима.

Предраг Симић, професор Факултета политичких наука, указује на то да су идеје о другачијој Европи и раније постојале, рецимо, о Европи „у више брзина” и „концентричних кругова”.

„Уколико би сада дошло до поделе у ЕУ, на први и други круг, тада би положај Србије био конфедералан, дакле са много мање утицаја на одлучивање ЕУ, иако би и без тога наш утицај био безначајан”, указује овај наш саговорник, наглашавајући да је примамљивост ЕУ у кризи овде далеко од онога каква је била. Истина је да уласком у ЕУ земље западног Балкана не би могле да рачунају на неке велике паре, јер тих пара, једноставно, више нема. До краја овог буџетског раздобља Србија, рецимо, може да рачуна највише на по 200 милиона евра годишње, колико и сада добија. Могла би чак да има и ризик, да би уласком у ЕУ морала да учествује у плаћању трошкова. Словенију, која уплаћује 200 милиона евра за стабилизациони фонд, то већ сада кошта.

„С друге стране, ако би дошло до распада еврозоне, и ако би ’бомба аксплодирала’ у Италији, то би за нас било катастрофално”, каже Симић и подсећа на то да је Италија наш најзначајнији трговински партнер, много значајнији од Грчке.