Карактерно слаба друштва

Суочен са тешким приликама у друштву све више морам да размишљам о томе да ли ћу се прилагодити наметнутој ситуацији, макар то захтевало и прилагођавање морала. Да бих дошао до посла, ваљало би да се учланим у партију или да се увлачим господину Г. Верујем да је за читаоца ово већ опште место. Међутим, последице овог распрострањеног феномена су далеко озбиљније него што свако од нас може да сагледа из своје личне перспективе.

Погледајмо најпре ситуацију са становишта друштва. У таквом друштву људи се пре свега баве сналажењем. Партијско чланство, увлачење, подобност, допадљивост и свеукупна сервилност представљају се као разуман модел живљења. Међутим, цена по друштво је огромна. Такво друштво је карактерно слабо јер се општи интерес, тј. етички принцип, не ставља изнад појединачних интереса. Није ли то разлог што је у Србији распрострањена корупција или што је светом завладала економска криза? Владавина партикуларног интереса је наличје духа нашег времена. Заиста, ставили смо медиокритет, ситну душу на пиједестал.

Суочена са оваквом ситуацијом млада особа може да бира да ли ће се прилагодити или ће се супротставити. Упирање прстом у ,,морално прилагођене” је бесмислено јер се дотични понашају крајње рационално када вођени својим интересима одлуче да узму нешто што им можда не припада, јер ионако сви у држави (на тржишту) већ отимају од свих, па и од њих. Зар ја да трпим? Зар да не учествујем у тој расподели новца и позиција? Зар да се одрекнем пристојног живота, шанси, признања или статуса? Па могу ваљда да направим морални компромис зарад своје породице?! Висока је цена по човека данас да буде поштен – овде и у свету.

Психолошки, када се млада особа суочи са избором између сопствене добробити и поштења, мора да постане подељена ако одабере свој интерес. Систем који је сам креирао, човек доживљава као страну силу која му намеће тежак избор. То је отуђеност (Ерих Фром). Ја просто морам да оправдам себи што радим за ову фирму, овакву институцију, што сам добио посао уместо бољег колеге, што сам узео онај новац који би некоме спасао живот. Ја рационализујем ту ситуацију да бих могао нормално да живим. Бирајући себе, ја губим себе. Отуђујем се од себе и од других јер они су ми непријатељи.

Ипак постоје многи који се одлуче за поштење. Иако су правили компромисе, они не прихватају дволичност као начин живота, већ стреме апсолутном моралном принципу општег добра. Иако тај принцип није заступљен, треба га успоставити. Ти млади људи могу постати убеђени екстремни десничари, али и прогресивни бунтовници на улицама Грчке, Енглеске, Шпаније или на Волстриту. На пример, Грци желе да се одупру систему који производи и храни се саможивим медиокритетима, али им се каже да су неразумни, те да не би ваљало да протестују, а камоли да изађу на референдум. Међутим, отпор се наставља.

Дипломирао филозофију и филмску режијуна Колумбија универзитету