Ослушкујем говор тела

Љубав је поставио на висок пијадестал. Изнад обичности, свакодневности, излизаних интереса, повезана са душама пуним племенитости. Што да не, и са наивношћу, патњом која у стомак удара, али човека јача, снажи, прочишћава.

Најпожељнији београдски Црногорац, чију би импулсивност и темперамент, није тајна, многе девојке да укроте, за љубав би пристао да учини све. Каква реткост!

Андрија Милошевић је принц над принчевима. Из њега букти жива ватра, смеје се очима. Не црни, не мрчи. Страствен, а романтичан. Узбудљив када прича, неодољив када ћути. Вредна комбинација. Вулкански тип, као горостасне црногорске планине.

 Колико год га изједначавали са лакоћом смеха, он је далек од сваке помисли на површност. Изградио се у особу која, без икакве одступнице, себе увек даје до краја.

Изнутра креирана спољашност

 Његошевски речит, јуначки храбар, већ дуго је жеља, и тиха патња, многих дама. Оно што њега хоће да "дирне" јесте васпитана, културна, паметна и интелигентна особа.

– Ако је квалитетна изнутра, то креира и њену спољашњу појаву. Допадају ми се префињене, софистициране, фине девојке. Вулгарност ме одбија. Волим да посматрам људе, па и жене. Начин на који се понашају, седе, гестикулирају. Тај говор тела ми је битан сигнал. На крају, све се своди на то да она буде добар и поштен човек. Неко ко је одговоран, ко поштује друге људе, друге професије. Има позитивну енергију и у стању је да анимира људе, да их везује за себе. Ослобођена свих маски, која нема разлога за страх. Истина је, да се у свакој ситуацији оне брже прилагођавају од мушкараца. По свом карактеру, ДНК коду који носе, неупоредиво су ментално јаче, снажније. Можда је зато фокус мушке пажње већ вековима усмерен ка њима. То женама даје предност. Њихова суштинска моћ, заправо, лежи у њиховом постојању – примећује глумац сматрајући како је позиција мушкараца са ових простора додатно оптерећена још једном чињеницом.

– Ми живимо на Балкану. Квалитет, овде, често није мерило успеха. Ако си зналац, професионалац, то не значи да ћеш постићи успех. А, како прићи жени, ако немаш чиме? Ако немаш никакву моћ? Онда мораш имати нешто друго. Таленат за освајање. То је неретко, опасно минирано поље на коме се код мушкараца рађају комплекси. С друге стране, изгледа да смо сами највећи кривци. Прихватили смо наметнути модел размишљања који се заснива на максими – "ко се снашао снашао, ко није његова ствар". Заправо, живимо у доба савременог неуфеудализма. Што значи да шест милиона ради за двеста, триста људи у политичким партијама. За грофове од ове или оне странке. Све то не може да остане без рефлексије, без дубоких ожиљака у односима међу половима. Нужне су промене, зрели смо за нову револуцију. Код мушкараца недостаје бунт да се извуку из овог кавеза. Јер, ако је појединац собом незадовољан, како он може да воли другога. Како очекивати од располућене особе да заснује фамилију? Како? – знатижељан је уметник.

Истог дана, у истом минуту

 За њега улога мајке је природна датост и то би требало да се поштује. И сам долази из средине где је институт породице, иако начет, још увек значајан.

– Породица је јако важна, она је везивно ткиво. За мене је то светиња. Али, савремена жена мора да има и своју каријеру. Она се пита – "за шта сам ја створена". Нисам стекао утисак да су то две ствари које су непомирљиве. Оштар сам противник схватања по коме у браку престаје све. То није природа ствари, него предрасуде. Људима је тако лакше. Јер, треба имати снаге за фамилију, посветити се деци, истовремено не заборавити пријатеље и обогаћивати своју љубав – прави поређење. Постоји ли разлика између наших и девојака развијене европске културе?

– Смисао је да живимо ту где живимо. Једна је ствар ако је жена одрасла у Београду или Паризу. Те две жене могу се родити истога дана, у истом минуту, али оне ће бити две потпуно различите особе. Та два различита места, космоса, одређују њихов женски хабитус – запажа наш саговорник. Андрија Милошевић припада кругу млађих глумаца који будно посматра и разумева промене у друштву. Сагласан је са искривљеним ефектом "нарцис-друштва". У таквим условима не могу сви да се снађу и не чуди некритичко, високо мишљење које се негује.

 – Овде се већ дуго не говори о правим стварима. Сви су заказали, и уметници, интелектуалци, књижевници, академици. Непрестано се делимо. Не више између полова, него на странке, телевизије, новине. Трагично је што нико нема просвећену идеју, јасну визију у ком правцу иду међуљудски односи. Много је тешко. Много је необразованих људи који креирају јавно мњење. По мом мишљењу, било би добро кад би сви факултети били обавезни и бесплатни. Ми имамо обрнуту ствар. Хоћемо да постављамо европске, тешко дохватљиве стандарде у необразованом народу. Хоћемо то на брзину. А, кад се тако ради онда имамо све, осим једног. Осим живота. Осим љубави, маште и креације без којих се не може –  констатује Андрија Милошевић.