У Србији све реформе лоше пролазе

Још увек званично опстајућа („привремено прекинута”) блокада Филозофског факултета у Београду је, осим указивања на немоћ институција да се суоче са организованим насиљем мањине увијеним у форму „директне демократије”, поново актуелизовала и питање реформе високог образовања у Србији, такозваног Болоњског процеса.

Подаци о годинама студирања у Србији, као и о проценту грађанки и грађана који су завршили факултете су поразни. Наравно, како је још осамдесетих година прошлог века приметио хрватски социолог Вјеран Катунарић (на примеру тадашње Југославије), бесконачно дуго студирање је владајућем режиму омогућило да једну велику групу младих људи држи ушушкану различитим привилегијама, уместо да се ови појаве као незапослени и потенцијално отворе неке конфликте у друштву. С друге стране, све статистике указују на то да су високообразовне институције у Србији потпуно ирелевантне у светским оквирима (јадиковке како су за то криви запослени на универзитету, који не стављају институцију где раде уз потписе својих научних радова нису тачне – у већини светских часописа, немогуће је објавити рад без оваквог податка).

Реформа образовног система у Србији у складу са „Болоњом” је започета као покушај да се универзитети приближе међународним стандардима тако што ће се одређене ствари стандардизовати (континуирано оцењивање, број бодова, критеријуми итд.), чиме би и студенти који студирају у Србији стекли већу проходност (у смислу лакшег признавања диплома и потенцијалног учешћа на тржишту рада других земаља). Наравно, као и већина покушаја реформи, и ова је наилазила и наилази на отпоре, делимично јер је изведена прилично траљаво, понекад селективно (нпр. остављени су испитни рокови мада би у систему континуираног оцењивања студенти требало да добију оцену на крају курса). Наставници који не желе да усклађују своја предавања са новим програмима (пре свега прелазак за једносеместралне предмете) и даље су често склони да студентима дају преобимну литературу, чиме у ствари прикривају сопствено незнање. С друге стране, врло је индикативно да су у блокади на Филолошком и Филозофском најагилнији и највидљивији били баш неки од „вечитих студената” – што је можда и логично, јер су у суштини штитили сопствене (приватне) интересе. Много је занимљивије то што су се недавно појавиле и идеје о некаквом „алтернативном образовању”, насупрот званичним курикулумима. Нећу улазити у нелогичност учешћа у оваквој „алтернативи” наставника који су већ запослени на Универзитету у Београду (ако су незадовољни сопственим радом, зашто га не промене? Ако им смета то што су на универзитету, зашто не дају отказе?), нити у неразумевање које критичари реформи показују у вези са функционисањем образовног система у државама где је овај систем успостављен, али ово је показатељ једног ширег стања духа и једне мало комплексније друштвене и идеолошке критике.

Ради се о критици свега што је „страно”, што долази „споља” и што нам се, како тврде критичари „Болоње” и њихови инспиратори, на неки начин силом намеће. У Србији су и иначе, још од средине 19. века, све реформе лоше пролазиле, а реформатори обично убијани. Питање о томе колико је заустављање или стално одлагање реформи коштало њене грађанке и грађане нико не поставља. Није случајно да се овакве критике у свом најагресивнијем облику појављују у кључном тренутку, када политичке елите и грађанке и грађани Србије треба коначно да одлуче да ли су за наставак европских интеграција или за повратак у изолацију. Такође, није нимало случајно то што су критичари реформи образовног система на истој страни са најконзервативнијим слојевима друштва. Будимо реални, чак и мимо прижељкивања слома капитализма, западноевропске цивилизације и свега што означава савремено индустријско друштво, можда су овакве критике у једној економски измученој средини где су се одавно погубили многи морални критеријуми биле за очекивање. Али требало би већ једном јасно поставити питање о томе шта критичари нуде као алтернативу. Уколико је то (поново) изолација од читавог света и даље уназађивање високог образовања, која ће Србију „закуцати” на последње место у Европи, изван свих модернизацијских и цивилизацијских токова, онда то треба јасно рећи.

*Научни саветник у Институту друштвених наука у Београду (предавао је на универзитетима у Шкотској, Словенији, Бразилу и Јужној Африци)