Признање држава

Пре неколико дана амерички државни подсекретар Николас Бернс изјавио је да се САД надају да ће Савет безбедности УН усвојити нову резолуцију на основу Ахтисаријевог плана и додао да ће САД признати независност Косова и ако се не усвоји резолуција у СБ, односно после једностране декларације Скупштине Косова. Бернс је потом демантовао ту изјаву, а амерички амбасадор у Србији Мајкл Полт такође је потврдио да је Бернс погрешно цитиран и протумачен.

Без обзира на то шта је Бернс у ствари рекао, на признању независности Косова и Метохије ради и група америчких конгресмена која је поднела резолуцију – захтев Белој кући да призна независност Косова и без подршке у СБ УН. Та верзија развоја догађаја – једнострано признање без резолуције Савета безбедности – намеће потребу да се подсетимо карактера и функција установе признања држава у међународном праву.

Постоје две теорије о карактеру и функцијама признања: конститутивна и декларативна. По конститутивној теорији држава настаје актом признања, којим она постаје субјект међународног права. Признање од стране других држава представља, дакле, конститутивни елемент у процесу настанка државе. Држава је без признања проста чињеница док се тек с актом признања чињенично стање претвара у правно стање.

Према декларативној теорији, признањем се просто констатује постојање нове државе, односно чињеница постојања државе. Држава има капацитет на међународном плану од тренутка када је фактички организована и правно надлежна да делује на унутрашњем плану, односно ако има: територију, становништво и ефективну власт. Уколико три наведена услова нису испуњена, признање само по себи нема дејство, односно није довољно да створи нову државу.

Теорија о декларативном дејству признања поседује јачу логику. Конститутивни елементи државе (територија, становништво и ефективна власт) свакако су важнији од чисто дискреционог политичког чина признања од стране других држава. Међутим, у акту признања не треба посматрати само чисти формализам, голу констатацију чињенице постојања једне државе. Пример Босне и Херцеговине, која у тренутку признања фактички није поседовала ни један од три конститутивна елемента неопходна за постојање државе, показује да чин признања производи много снажније ефекте од чисто декларативних. С тим у вези, трагичне последице преурањеног признања БиХ, као и Хрватске и Словеније, уосталом, представљају валидан аргумент против пожуривања приликом признавања независности Косова.

У историји има много примера да се са признањем држава није журило. Шпанија је признала своје бивше колоније у Јужној Америци као независне државе после три деценије од њиховог проглашења независности. Процес признања СССР-а после Октобарске револуције трајао је пуних 20 година, да би затим у току Другог светског рата та држава била свеопште призната за велесилу. Кина не само да од 50-тих година на овамо не признаје отцепљени Тајван, него и дан-данас врши дипломатску одмазду према земљама које га признају; тако је нпр. 1999. године у Савету безбедности Кина уложила вето на обнову мандата мировним снагама УН у Македонији, због македонског признања Тајвана, које је касније повучено.

Многобројни су примери стварања нових држава након договора са матичним државама од којих су се нове државе отцепљивале. Бангладеш се успешно отцепио од Пакистана 1971. године уз помоћ Индије; ипак примљен је у УН тек након што га је признао и Пакистан. Такође, Сенегал се 1960. године одвојио од Малијске Федерације, док се Сирија 1961. године отцепила од УАР. И Сингапур се 1965. године отцепио од Федерације Малезије, а почетком 90-тих година су се од СССР-а одвојиле три балтичке републике (Естонија, Летонија и Литванија). Важно је истаћи да ниједан од наведених, као и многи други примери настанка држава отцепљењем од матичних држава нису представљали чин једностране сецесије! Поред тога, ван контекста деколонизације ниједна држава настала као резултат једностране сецесије, није примљена у УН!

И примери Конга и отцепљене Катанге 1960–1963, Нигерије и сецесионистичке Бијафре 1967–1970, Кипра и одвојене тзв. Турске Републике Северног Кипра, пружају довољно добру илустрацију снаге принципа територијалног интегритета матичних држава. Поучни су и примери више кризних жаришта на простору бившег СССР. Грузија се супротставља двоструком сецесионистичком покрету Абхазије и Јужне Осетије, Азербејџан се бори против покушаја да се област Нагорно Карабах припоји Јерменији, док Молдавија тежи да сачува Придњестровље/Транснистрију. И у сваком од три последња наведена случаја, велике силе су инсистирале на очувању територијалног интегритета матичних држава!

Зашто се, онда, жури са признањем Косова противно ставу Србије о потреби поштовања међународно-правног принципа територијалног интегритета и противно наведеној пракси међународних односа? Или, зашто они који сматрају да је сила изнад права и прете насиљем на Косову и Метохији уколико не дође до признања независности, игноришу супротан аргумент – насилно искуство бивших југословенских република, пре свих БиХ, након прераног признања њихове независности?