Интернет педофилија

Из медија често сазнајемо да су на различитим странама света раскринкане мреже интернет педофила. Оно што изненађује је да овакве мреже укључују велики број мушкараца, стотине њих, као и да су међу ухапшенима угледни грађани, узорни родитељи властите деце. Многи су доживели као шок сазнање да наше друштво у томе није изузетак. Иако је многима упркос либерализације сексуалних норми, гнусна и сама идеја усмерења сексуалности ка деци као објектима, о овој теми је потребно отвореније јавно говорити.

Постоји више врста педофила. Друштвено су најопаснији педофили – грабљивци који када осете сексуално узбуђење крстаре око оних места где се налазе деца у нади да ће моћи неко дете да издвоје из групе и да га искористе на неком изолованом месту. Њихова педофилна оријентација је трајна, што значи да стално вребају и понављају своја недела. Изгледа да су деца ипак чешће жртве сексуалног злостављања од стране ситуационих педофила. То су особе које су се нашле у ситуацији да могу да свој сексуални нагон задовоље користећи дете које им је поверено. Најчешће су то младићи у пубертету без сексуалног искуства. Из тог разлога Нејџел Лата, новозеландски терапеут и судски вештак, упозорава родитеље да избегавају да ангажују младиће из суседства као бејбиситерке. Интернет педофили су нешто треће. У највећем броју су то људи који су зависни од порнографије и који су током развоја своје порнофилске каријере дошли до стадијума дечје порнографије. Интернет омогућује приступ различитим садржајима, а порнографски садржаји су једни од најтраженијих на интернету. Проблем који имају људи који своју сексуалност задовољавају гледајући порнографске садржаје је да морају да појачавају стимулусе јер садржаји који су раније били узбудљиви постају обични и досадни. Због тога код већине постоји потрага за „узбудљивијим” призорима, што води у све екстремније и екстремније садржаје. На крају овог процеса особа може доживети пуно сексуално узбуђење само када гледа веома насилне, веома бизарне садржаје, што укључује и дечју порнографију. И тако зависност од „нормалне” порнографије током година доводи до зависности од дечјег порнографског материјала – интернет или сајбер педофилије.

Главно питање које остаје је колико су људи који су зависни од дечје порнографије опасни за стварну децу? Сопствену и туђу? Добро је познато да неки људи уживају у таквим сексуалним фантазијама чије остваривање је њима самима апсолутно неприхватљиво. Али разумно је претпоставити да постоји ризик да неко искористи повољну ситуацију за остварење своје фантазије, поготову када мисли да неће бити ухваћен. Дилема остаје.

Сабране колумне из „Политике”, „Психополис” је објавио у књизи „Уловити љубав”