Способност прилагођавања

"Политика" је ових дана у наставцима објавила дужи чланак професора Светозара Стојановића којим позива на јавну дебату о националној стратегији и излаже основне спољнополитичке интересе Србије. Његове образложене идеје прожима тензија до које долази кад год се споје етика и политика. У овом случају тензију креативно смирује прагматичност. Препорука да Србија настави с процесом евроатлантских интеграција и поред непринципијелне политике коју САД и ЕУ воде пoводом коначног статуса Космета јасно је надахнута прагматичним сагледавањем националних интереса из дугорочне перспективе. Историју међународних односа карактеришу периоди континуитета и убрзаних промена. У периодима промена, када долази до редистрибуције утицаја и појављивања нових норми, велике силе се често понашају непринципијелно, што мањим и средњим државама чини опстанак још тежим. Од краја хладног рата међународни систем је у периоду промена. Опстанак Србије је доскора био неизвестан делом и због неспособности да прилагоди национални интерес флуидним међународним околностима. Сетимо се Милошевићеве подршке конзервативним совјетским пучистима пред сам распад Совјетског Савеза.

Откако је ступила на светску сцену, почетком 20. века, Америка је значајно допринела развоју мултилатералних институција и глобалних норми. Донекле је то био израз дубоко усађеног америчког идеализма, а донекле прагматичног реализма. Од распада Совјетског Савеза неки у Вашингтону те исте норме и институције, а нарочито УН, виде као непотребни ограничавајући елемент америчким глобалним интересима.

Америка је, међутим, релативно кратко имала хегемонију над свим најбитнијим компонентама моћи – војном, економском и идеолошком. ЕУ, Кина и Индија постају озбиљни економски и идеолошки конкуренти. И поред неприкосновене војне моћи, сами грађани САД ограничавају слободу деловања Вашингтона. Они не желе да се Вашингтон понаша као традиционална империја која своје интересе намеће искључиво војном силом, поготово када је цена у људским животима превисока. Тек завршени избори су то потврдили.

ЕУ, којој Србија највише тежи, полако постаје све самосталнији актер на међународној сцени. Док трансатлантски економски односи јачају, то исто се не може рећи за војне, а ни за идеолошке. ЕУ не одустаје од изградње својих војних капацитета, а САД настављају с инсистирањем да не треба дуплирати НАТО капацитете. Ови различити ставови се не мењају и поред промена у владајућим гарнитурама. ЕУ је прекинула краткотрајни флерт са неолиберализмом Вашингтона и наставља да тражи модел који би помирио социјално јаку и истовремено економски конкурентну државу.

Европске земље, које су се вековима ослањале на политику силе и на уско схваћене националне интересе, знатно су промениле националне стратегије. Оне већ пар деценија, а нарочито од Мастрихта, повезују своју судбину и интересе, а тиме и своју снагу и утицај. И поред тога што процес европског повезивања још увек нема формиран спољнополитички аспект, јасна је тежња ЕУ да се међународним питањима приступа ослањајући се на норме и међународне форуме.

Због овако флуидног стања између САД и ЕУ, али и због нових значајних актера на светској сцени, остаје нејасно хоће ли међународни систем 21. века бити превасходно заснован на сили, као што је био случај током протеклих векова, или на међународним нормама, правилима, и организацијама, као што су многи очекивали по престанку хладног рата. Бивше европске велике силе и садашња суперсила су замениле улоге по питању вредности међународних норми и мултилатерализма. Замена позиција није апсолутна, али је индикативна.

Националном стратегијом за приступање ЕУ и успешним закључењем партнерства са НАТО, влада и председник државе су јасно указали који су кључни стратешки интереси Србије. Није међутим извесно да су и остали правци спољнополитичке активности тако јасно сагледани. Требало би да буду јер нити је чланство у ЕУ сасвим извесно нити је ЕУ добила коначни облик.

Јачање односа са осталим деловима света је компатибилно с процесом приступања ЕУ, а неопходно уколико се тај процес неуспешно заврши. Треба поздравити јачање односа са Русијом. Али, за Србију су од интереса и други делови света. Тешња сарадња са Кином, Индијом и земљама глобалног Југа, које се све боље повезују, може ојачати позицију Србије у свету, а може бити од користи и током преговора са ЕУ. Ти преговори нису само техничке природе како се често приказују. Примери Хрватске и Турске то потврђују.

Када Србија постане пуноправни члан ЕУ, јаки односи Србије и Југа биће од користи и Унији. Кина, Индија и друге земље Југа немају стабилно изграђен однос са Севером. Неповерење Југа има дубоке историјске корене. Север, пак, с неповерењем посматра економски раст Кине и Индије и све тешњу политичку и економску сарадњу на релацији Југ-Југ.

Мале државе могу бити активни чланови међународне заједнице. Искуство СФРЈ то доказује. Не треба из идеолошких и националних разлога заборављати нека искуства бивше Југославије, а још мање контакте. Многа историјска искуства могу се креативно прилагодити савременим условима и тиме увећати утицај државе.

Прве године 21. века демократска Србија је провела тражећи затрпане темеље националног и државног идентитета које су давно ударили Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и Илија Гарашанин. Сва тројица су имали јасну визију како Србија треба да изгледа и чему треба да тежи. У данашњим, нешто комплекснијим и знатно повезанијим, светским процесима ризично је надати се да ће се појавити особе сличних интелектуалних капацитета и тако јасних визија. Зато би требало изградити стабилну институционалну основу која ће активно подстицати стратешко размишљање и тиме помоћи при обликовању националне стратегије.

У демократским државама политичке партије дефинишу национални интерес, а грађани на изборима одлучују која визија је прихватљива већини. Но, партије на власти и у опозицији се при креирању те визије ослањају и на државне, недржавне, и полудржавне институције. Србија је мала, сиромашна и млада демократија у којој су научни капацитети, а нарочито по питању међународних односа, слабо повезани. Војска и службе безбедности се још увек прилагођавају новим условима. Дипломатска служба јача Дирекцију за Европу, али део службе који се бавио глобалним анализама више не постоји. Мале и слабе невладине организације, сем неколико изузетака, не баве се спољнополитичким темама. Држава би на време требало да каналише неке од тих капацитета у назначеном правцу. Друге државе су то већ успешно учиниле.

*Професор универзитета у САД