Променио ме породични живот

Када би данас неко прaвио анкету која је личност најпрепознатљивија на територији бивше Југославије, многи мисле да би прво место припало Здравку Чолићу. Представити овог Сарајлију, који годинaма живи у Београду, и лако je и тешко. Лако, јер се мање-више зна шта је постигао у животу. Тешко, јер бисте са њим могли да причате неколико дана а да га опет не питате све што сте желели. Иза њега је каријера које се не би постидели ни популарни музичари из много већих и богатијих земаља. Од тренутка када је, како каже, случајно ушао у музичке воде, па до данашњих дана Здравко Чолић је и на сцени и ван ње пленио и шармом и гласом. Иако је звезда у правом смислу те речи, када разговарате са њим не оставља утисак надменог човека, напротив. Чолић је, пре свега, велики професионалац који своје обавезе прихвата на прави начин. После неколико размењених реченица постане вам јасно зашто је био и остао идол многим генерацијама. Схватите, такође, и зашто је уз још неколико имена један од симбола ових простора и зашто га и данас воле од Триглава до Ђевђелије.

Другу половину децембра музички је обележио нови диск Здравка Чолића назван "Завичај". Албум је уследио после три године паузе, а са нових 14 песама Чола је поново скренуо пажњу домаће музичке јавности.

Гастарбајтерска прича

На питање како је настала песма "Завичај" по којој је албум добио име, популарни певач одговара:
– Једно јутро сам се пробудио и уз неку мелодију реч завичај почне да ми се мота по глави. Па се на то надовезала реч авлија, па онда симпатија и тако редом. Касније, док сам уз Марину Туцаковић дотеривао текст песме и решио сам да оставимо ту, наизглед, гастарбајтерску причу где неко пати за својим завичајем. Мада ми то није била намера, јер песма "Завичај" може имати било коју емоцију где је присутна меланхолија.

Слично је, према речима нашег саговорника, настала и песма "Мангупска" која се већ завртела на домаћим радио-станицама .

– Потпуно спонтано сам почео да певушим народну изреку "Сува дрва одозго, а сирова одоздо" и уз то сам стално додавао реч мама. Онда смо морали да смислимо неку радњу, па је са том "мамом" требало нешто направити. На крају смо маму питали да спасе једну љубавну везу и тако је настао цео текст.

Здравко Чолић је, као и пре претходног албума "Чаролија", направио паузу од три године између два пројекта. И сам каже да је било реално да плочу сними у краћем временском интервалу, али да је непланирано испало овако.

– Никако ми не полази за руком да снимим албум после две године. Када направиш толику паузу контакти и све то што се догађа између две плоче мало се разреде. Турнеја са "Чаролијом" трајала је скоро две године и вероватно је и то један од разлога за овако велику паузу. Некада смо турнеје одрађивали за три до четири месеца, а данас имаш локалног организатора који ти тражи да се у одређено време појавиш на одређеном месту и онда немаш много избора. Када сложиш цео филм, све то на крају потраје предуго.

Екипу Чолићевих сарадника на албуму предводе Марина Туцаковић и Ђорђе Балашевић. Наш саговорник каже да није одмах имао идеју да буде много сарадника на плочи и да се тек касније цела прича развила у том правцу.

– Музику сам радио сам, а идеја је била да текстове пишу разни аутори. Једино сам пожелео да ми Ђорђе Балашевић уради неколико текстова, а онда се он понудио да ми да неколико комплетних нумера. Аутор једне песме је Дино Мерлин, Арсен Дедић је написао један текст, а и Бајага је мало помагао.

Постпродукција "Завичаја" урађена је у Лондону. О томе колико је различито снимати плочу на овим просторима и далеко одавде, Здравко Чолић каже:

– Једина шанса да се сви мало опустимо била је да одемо са ових наших простора у Енглеску и ту натенане завршимо плочу. Кад си овде, постоји притисак куће, фамилије, свакодневних обавеза. Када смо део плоче снимали у Словенији, један од сарадника Никша Братош рекао ми је да нема никакве шансе да мирно радимо у Загребу или Београду. Рад у Лондону био је изванредан, јер тамо постоје сви услови да из себе извучеш максимум, а и много је удобније и комотније радити на тај начин – каже Здравко Чолић.

Београд као родни град

Популарни Сарајлија већ 15 година живи у Београду. И пре тога у нашем главном граду боравио је често, а овде је служио и војску. О томе шта му Београд значи, каже:

– Београд је и у бившој Југославији био као неки отац, одговоран за све чланове породице. Ја јесам Сарајлија, али за мене је и Београд као родни град и моја друга кућа. У нека боља времена сви који су желели да направе каријеру долазили су у Београд. И спортисти и музичари и глумци. Бити познат у Београду значило је бити познат у целој Југославији. Овај град је увек имао своју специфичну енергију и увек је прихватао оне који су у њега долазили са стране и они су увек били подржавани. Да се нашалим и кажем да смо ми провинцијалци били мало упорнији и амбициознији и зато смо овде и успевали.

Када дође нови албум ту су промоције, снимања емисија, спотови, интервјуи. Гужва у којој се безмало стално налази, Здравку Чолићу, како каже, не смета јер је саставни део посла којим се бави, али постоје и тренуци када жели само мало мира.

– На један одређен начин уживам у ономе што радим и вероватно се не бих ни бавио овим послом да га не волим. Ипак, све то може и да замори. Не волим када је нешто исфорсирано и пренапрегнуто. Увек мораш да пронађеш меру у раду и опхођењу са људима и да свему томе даш неки смисао. Људи који се баве овим послом не живе исто као и они који раде од седам до три. Често ме питају да ли сам се променио од када сам се оженио и добио ћерке. Мислим да јесам јер сада мање излазим, а постоје и обавезе које имам као родитељ.

Дечачка жеља Здравка Чолића била је да постане спортиста. Ипак, спортом се професионално није бавио. Сасвим непланирано, интензивно је почео да тренира када је почео рат у Босни.

– Када сам се преселио у Београд тренирао сам по пет сати дневно. По цео дан ништа нисмо радили, само смо трчали, играли мали фудбал, ишли у теретану и на крају се дружили уз трубаче. То је било ново искуство за мене. Све моје Сарајлије које су тада дошле овде биле су у неком личном лудилу. Мислим да смо на тај начин боље артикулисали све те поприлично узбуркане емоције.

После неколико дочека Нове године, које је провео радно, Здравко Чолић ће коначно једну најлуђу ноћ провести уз породицу.

– Решио сам да не радим то вече и да овај пут будем уз своје најближе. Никада нисам певао ни за Српску нову годину. Видим да се она сада слави на улицама и трговима. У моје време није било тако. Ми, који смо тада долазили из Босне у Београд те ноћи смо ишли у кафане и дискотеке и славили до зоре, али времена се мењају.

Ову годину популарни певач ће памтити по неколико ствари, а у првом реду по рођењу друге ћерке.