Обавеза која се пише срцем

Својевољно изостајање из репрезентације одавно је постало редовна појава у нашем спорту, али сада има и неких нових момената. Тако је протеклих недеља у вези са тим изречено и више критика на рачун новинара, додуше у једнима се тврди да се у медијима неосновано стављају примедбе на однос према националном тиму, у другима се тврди да су нејасни у изјашњавању, а у трећима да се „седма сила” плаши да подсети спортисте на то како би требало да се односе према дресу са државним грбом.

Ово прво је као основни разлог за повлачење из репрезентације навео наш најуспешнији фудбалер минулих година, Немања Видић, после дебакла у квалификацијама за Европско првенство 2012. „После много размишљања и тешка срца, одлучио сам да се опростим од репрезентације Србије. Већ дуже време, а нарочито у светлу последњих догађаја, у медијима, па самим тим и јавности, критикује се мој однос према националном тиму, иако сам за репрезентацију играо и повређен, некада и мимо воље људи из клуба. Овим потезом желим да заштитим репрезентацију и себе од разних кулоарских прича где се занемарује мој учинак као фудбалера. Такође, не желим да се због истих оптерети нова генерација наших репрезентативаца и евентуално због тога поквари атмосфера пред нови циклус квалификација”.

Са 30-годишњим капитеном Манчестер јунајтеда, многи новинари би могли да се сложе да су критике спорно питање. Између осталих и наши врхунски фудбалери се критикују – недовољно. С друге стране, колико често се о њиховим могућностима у медијима, испредају такорећи бајке, може да се помисли да смо данас велесила, и у фудбалу, и у кошарци итд. А тешко може да се пронађе неки истакнути спортиста који се због тога жали. Да је однос критика и хвалоспева другачији, можда би и рад и резултати спортских хероја били бољи...

После Видићевог повлачења, на његов рачун су се слиле оштре критике и спортских личности првог реда, а неке од њих су изнеле и размишљање да би за евентуално „не” репрезентацији требало увести и санкције, са крајњом мером у виду - одузимања држављанства. Имајући у виду незадовољство великог дела публике залагањем фудбалера у последње време, може да се запита како би тек играли када би још били и под морањем. А не тако давно, дешавало се да играч прође скоро целе, паклене, припреме репрезентације, кријући да има сломљено ребро, не би ли се нашао у 12 за олимпијске игре (кошаркаш Владимир Ђокић 1996. године)...

Идеја да се спортисти обавежу на одазивање репрезентацији била је присутна током израде новог Закона о спорту, али није реализована, пошто би се таква обавеза косила са Кодексом о људским правима. Ипак, председник Партизановог спортског друштва Душко Вујошевић каже да се велики број новинара плаши да изговори како је играње за репрезентацију обавеза, да се не би замерили спортским звездама. Но, ако би то важило за играче, да ли би требало да важи и за селекторе? Црногорски кошаркашки стручњак је пре годину дана отишао са кормила репрезентације Црне Горе, на своју иницијативу, образлажући је потребом за одмором.

Када смо код сличности између кошаркаша и селектора, стратег наше репрезентације Душан Ивковић је летошње отказивање Мирослава Радуљице, сада играча Партизана који је саопштио да му је потребна пауза ради опоравка од повреда, оценио као неприхватљиво, а неколико месеци раније је, наводећи да није физички и ментално спреман да остане селектор, напустио функцију, на коју се убрзо потом вратио. Ивковић (има уговор још десетак месеци, ако то нешто значи пошто ради бесплатно) ће можда донети одлуку о напуштању позиције у националном тиму и четврти пут. Један од највећих тренера наше игре под обручима икада, 1996. је проценио да је припремио наследника и препустио вођење екипе Жељку Обрадовићу (био помоћник 1995, када је већ имао три клупске евротитуле) а сам преузео место селектора. Четири године касније, иако су челници савеза желели да их задрже и после шестог места на ОИ, повукао се заједно са Обрадовићем, уз објашњење да више не може да усклади рад у репрезентацији са послом у клубу, будући да је Фиба променила календар (велика такмичења тада пребачена са почетка на крај лета).

Челник савеза који има највише проблема са „пребезима” у друге репрезентације, јесте Велимир Марјановић, председник рукометне организације. Прошле седмице, после најаве нових „трансфера” у репрезентације других земаља, две младе рукометашице од којих је једна међу најперспективнијима у Европи, Марјановић је изразио незадовољство реакцијама јавног мњења и, путем саопштења, упитао и медије „Зар је толико тешко бити исправан човек и о поступцима свих укључених имати јасан став?” 

Ко зна колико је из ове земље отишло оних у које је, кроз образовни систем, уложено знатно више него у многе спортисте, но свакоме је његова мука највећа. Марјановић тако подсећа да играчице нису саме плаћале тренере, такмичење у клубовима и репрезентацији, и захтева да се ту стави тачка. „Како било ко може иза овога ставити зарез и рећи родитељи нису задовољни радом савеза? То би било као да иза вести о хапшењу оних који растурају дечју порнографију буде зарез и неко каже да је програм на РТС био незанимљив па су зато то радили. За неке поступке следи искључиво црвени картон”...

Тешко српском спорту ако, уз све погодности које репрезентација доноси, новинари буду морали да терају врхунске спортисте да облаче национални дрес. Уместо низања примера из светског спорта, за којима се посеже, ево речи о патриотизму једног спортског великана, на којег у Спортској редакцији „Политике” свакодневно подсећа пехар „Кроса Политике”, који је на циљу највише пута био у његовим рукама (шест).

Ас српске атлетике Горан Раичевић (репрезентативац 21 пут), као врхунски спортиста имао је потврду која га је ослобађала одласка у рат, али је, уместо на маратон у Грчкој, у пролеће 1999. године, као припадник Војске Југославије, отишао на Косово и Метохију. Супруга и тада четворогодишњи син и кћерка, последњи пут су га видели док је трчао да стигне – војни камион. Страдао је од снајперског хица, на Ђурђевдан. Овако је говорио:

„Како да не одем, шта би рекли моји из Стројинаца, да сам кукавица, да сам изневерио себе и свој народ, своју децу? Идем јер ми је то дужност”.