Шта Србија губи ако не добије статус кандидата

Шта би Србија изгубила уколико 9. децембра не би достигла овај свој циљ и добила статус кандидата за чланство у Европској унији? Одговори аналитичара су с тим у вези донекле подељени, али се сви, углавном, слажу у томе да би губитак на политичком тасу био већи од губитка на економском.

Додуше, Маја Бобић, секретар Европског покрета у Србији, наглашава да „све ово што је политичко има и практичне импликације”. „Статус кандидата је нужан корак у процесу приступања ЕУ и, стога, јако је важно да га што пре добијемо, јер након тога тек иду остале фазе, које су много конкретније. Врло је важно да Србија ухвати корак и са осталим земљама у региону. Упркос томе што је Европа у својеврсној кризи, никакво губљење времена и прескакање било каквих прилика не иде нам у корист”, мисли она.

Горан Николић, сарадник Института за европске студије, истиче да је најважније то што „кандидатура на неки начин закуца ствар”, па уколико би се, рецимо, променила нека политика у Србији, то процес приближавања Србије ЕУ не би, како каже, враћало уназад.

С друге стране, Милица Делевић, директорка Канцеларије Владе Србије за европске интеграције, истиче да ће статус кандидата приближити Србију и европским фондовима, наглашавајући да је у буџету ЕУ за период од 2014. до 2020. године предвиђено 12,5 милијарди евра за земље западног Балкана.

У том оквиру налазе се и средства која ће бити опредељена за Србију, у зависности од напретка на путу европских интеграција и успешности у погледу развоја система управљања средствима, изјавила је Делевићева, а пренео Фонет.

Она је подсетила и на то да је од 2000. године Србија, кроз различите програме, добила више од две милијарде евра из ЕУ. „Ако се урачунају средства и из појединачних европских земаља, пре свега Немачке, ова цифра премашује три милијарде евра”, напоменула је Делевићева.

Тренутно се, подсетимо, у ЕУ користи новац из Оквирног буџета који се планира на седам година, а текући оквир важи до 2013. године.

Огњен Мирић, заменик директора поменуте канцеларије и координатор за фондове ЕУ, каже за наш лист: „Са и без статуса кандидата износ средстава за Србију у сваком случају остаће на истом нивоу. Ако не бисмо добили статус кандидата у децембру, били бисмо ускраћени једино за две врсте пројеката које сада немамо. Реч је о спровођењу активних мера за запошљавање и директној подршци пољопривредним произвођачима”.

Стицање статуса кандидата је неопходан, али не и довољан услов да нам постану доступна још три претприступна ИПА фонда (земља данас користи два фонда и годишње добија око 200 милиона евра). Прво морамо да се квалификујемо да сами управљамо фондовима и добијемо тзв. ДИС стандарде. Са идејом да ћемо добити статус кандидата до краја ове године, Влада Србије је направила план да постигне тај систем децентрализованог управљања фондовима до 2012. године. „Нажалост, ми у томе каснимо. Постоји стручна, али и оцена људи који су на томе ангажовани, да нећемо стићи да то урадимо до тада”, наводи Бобићева и додаје да би, с друге стране, додела статуса кандидата била „политички подстицај влади да убрза и реформе у успостављању ДИС-а и да се уради оно што још није урађено”.

А колико је тачно мишљење неких политичара да би статус кандидата био „мамац” за нове инвеститоре у Србији? Допуштајући могућност да би то можда било тако, Николић подсећа на то да је Италија из које су дошле највеће инвестиције у Србију сада у кризи, а из оних земаља у којима је најбоље, попут, Кине, стижу мале инвестиције.

Он указује и на једну сасвим практичну ствар коју би лично „изгубио”, ако Србија ускоро не би постала кандидат за ЕУ. Када земља постане кандидат, онда Евростат почиње да је редовно прати кроз статистичке извештаје, што аналитичарима, попут Николића, омогућава лакше компаративне анализе.

И да се догоди да Европски савет сада не разматра статус кандидата, та тема би, како је раније процурело у јавност из Брисела, могла да буде на дневном реду лидера ЕУ средином следеће године. Маја Бобић каже да је нама значајан сваки дан, јер је у последње време уочљив раст евроскептицизма. „Да бисмо ухватили развојни прикључак за оно што нам је потребно, без обзира на процес европских интеграција, јако је важно и да брзо напредујемо у процедуралном смислу. А то је опет предуслов и за суштински део реформи”, закључује она уверена да би мање лоше било када би савет почетком децембра одложио питање Србије него да каже „не” и да ту стави тачку.