Нежност

Недавно је једна анкета показала да на овим просторима живи висок проценат људи који су нежни. Понашање које зовемо нежност повезано је са осећањем љубави јер је то један од начина на који се некоме изражава љубав.

Када некога волимо, та особа нам је важна, тако да нам је важно и то како се она осећа. Вољеној особи желимо исто што и себи: да се осећа пријатно, а да се не осећа непријатно. Принцип саосећајности је садржај сваке љубави. И зато када волимо понашамо се у складу са тим, чинећи оно за шта знамо да ће код вољене особе изазвати пријатност, а избегавајући оно што ће код ње изазвати непријатност. Све то у одређеној мери.

Нежност се најбоље види у начину на који се додирује вољена особа, у начину који код ње треба да изазове пријатност, у избегавању грубих и болних додира. Нежан додир миловања, мажења, пољупца, загрљаја или само тапшања по рамену моћно изазива пријатност.

Поред телесне, постоји и вербална нежност, „миловање речима”. Похвалама или утешним речима, па и духовитостима симболички „додирујемо” другу особу и тако јој поручујемо да је волимо. Када нежност изражавамо различитим услугама чији је циљ да се други добро осећа, тиме што му посвећујемо време јер нам је важан и када му дарујемо поклоне који код њега изазивају радост, ми такође симболично милујемо.

Нежност се учи у детињству. Разлог што има толико нежности је у томе што су наши родитељи били нежни и што смо ми као родитељи нежни. Деца која од својих родитеља науче да примају нежност, да се мазе и да уживају, када одрасту не раздвајају нежност од љубави коју показују властитом детету или партнеру.

Али оваква нежност остаје заробљена у односима са људима које волимо, који су нам блиски. Шта је са оним људима са којима нисмо блиски, према којима имамо дистанцу? Колико смо према њима нежни? Закључак је: премало.

И док је нежност природно спојена са љубављу, култура је та која спаја нежност са понашањем према особама са којима нисмо блиски. Љубав је нешто урођено, а љубазност је нешто научено. Џентлмен се не рађа, него се постаје. У свакодневној комуникацији на јавном простору наши људи се понашају или равнодушно или помало непријатељски. Има превише грубости, псовки и не обазирања на друге, чак и онда када је другима потребна помоћ. И ту се види наш став једних према другима, непознатим људима, да смо сумњиви, ко зна каквих намера. Ко зна шта ће непознати помислити да желимо од њих ако их поздравимо? Не баш тако давно, када би се на овим просторима непознати људи сусрели на степеништу зграде или у лифту, они су се поздрављали. Као што то данас чине у великим европским градовима.

Сабране колумне из „Политике”, „Психополис” је објавио у књизи „Уловити љубав”