Прекинут штрајк у НБА, први мечеви 25. децембра

Божићна чаролија или време када се у САД обрћу силни новци одлучујуће је утицала да се у секунд до дванаест оконча обустава рада (Lockout) у најјачој кошаркашкој лиги на свету: руководство НБА и представници играча, после 149 дана и око 200 сати проведених за преговарачким столом, постигли су привремен споразум који је практично гаранција да ће првенства 2011/12 ипак бити.

Ништа још није потписано, али комесар Дејвид Штерн (заступник крупног капитала) и Дерек Фишер (председник) и Били Хантер (извршни директор) распуштене Уније играча су се пред камерама руковали саопштивши да ће се трениг кампови клубова отворити деветог, а прве три утакмице одиграти на велики хришћански празник 25. децембра.

А сад, опет преко „баре“

То опет значи да ће, на жалост, Партизан остати без црногорског репрезентативца – Николе Пековића  он ће, попут Андреја Кириленка (дошао из Јуте у ЦСКА док траје штрајк), Рудија Фернандеза и Сержа Ибаке (Реал), Џордана Фармара (Макаби) и још десетак кошаркаша спаковати кофере и упутити се преко „баре“ на своје радно место у Минесоти.

Оно што се поуздано у овом тренутку зна јесте да је адвокатима потребно између десет и четрнаест дана да усагласе сваки зарез, а НБА скоро један месец да се припреми за старт шампионата. Планирано је одигравање 66 дуела и највероватније крај (пре почетка плеј-офа) неће бити 18. априла већ две недеље касније.

У првим изјавама и једних и других јасно је видљиво олакшање („желимо да се кошарка игра“, коначно„“, или „споразум је у интересу игре“, итд.) што се НБА вратила кући за Божић.

Да би се „руковање “ озваничило и прешло на папир потребно је да договорено прихвати 15 од 29 власника клубова (30. Њу Орлеанс поседује лига) и проста већина од 434 играча. То опет подразумева серију правничких маневара када су кошаркаши у питању. Они прво морају да одустану од антимонополске тужбе коју су поднели против НБА, а затим да се поново организују у Унију (да би поднели тужбу морали су да се самораспусте„“).

А до пре неколико дана шансе за одржавање првенства нису биле веће од 10 одсто. Од 1. јула, када је била  проглашена обустава рада, обе зараћене стране ушанчиле су се у својим предлозима. Запело је баш око поделе колача: укупни приход НБА 2010/11 зауставио се на 3.015.000.000 евра (57 одсто је по колективном уговору истеклом 30. јуна ишло кошаркашима).

И док је Дејвид Штерн на почетку тражио да се зараде играча смање за трећину, тврдећи да лига послује са све већим губитком (у претходне две сезоне, са владајућим системом расподеле добара, 480.000.000 евра, тј. да је од 30 чак 22 клуба било у минусу, од тога њих 11 са по 15.000.000 евра па навише) и да је неопходно увести тврду„” скалу приликом склапања уговора, Удружење играча баратало је са потпуно супротним подацима, позивајући се, поред сопствених аргумената, и на писање листова „Њујорк тајмс” и „Форбс” да је НБА у периоду о коме Штерн говори била позитивна и то 129.000.000 евра.

До 30. јуна важеће ограничење фонда за плате („селери кеп”) износило је 40.700.000 евра по екипи, док је сума после које се лиги на сваки евро више плаћао још један била 49.100.000 евра. У претходном првенству 17 клубова је надмашило основну „селери кеп” (тек шест тимова није добацило до загарантованог минималца), али није и прескочило „таксу на луксуз”.

У касу лиге од седам екипа које су у категорији највећих трошкаџија слило се 2010/11 50.500.000 евра (рекордери су са по 14.000.000 Л. А. Лејкерси и Орландо, у стопу праћени овогодишњим шампионом Даласом са 13.300.000 евра). Али исто тако је и чињеница да су четири последња освајача титуле стигла до трофеја плаћајући „таксу на луксуз.”

Практично одмах после саопштене одлуке да се отказују прве две недеље (од 1. до 14. новембра, догурало се на крају и до 15. децембра) НБА првенства почела је борба за придобијање јавног мњења. У томе су власници имали извесну предност, али дугорочно сто одстотног победника не би било.

Предлози као на траци

Почели су да се смењују предлози, али су сви сматрали да су у праву и да је оно што су понудили противнику више него великодушно. После сваке рунде преговора, а било их је двадесетак, и једни и други говорили су да се „више од овог не може“. Пре четири недеље власници су за свој папир на коме је писало „фифти фифти“ рекли да је то минимум минимума, али су ипак непосредним произвођачима недавно понудили формулу 49:51 и поновили да од тога неће одступити јер су попустили много више него што су мислили. И ту су стварно ставили тачку. Унија НБА играча одбила је и ово решење тврдећи да су они ти који су оштећени јер су пристали да се са 57 (толико су добијали по колективном уговору до 1. јула) спусте на 52,4 одсто.

А таксиметар је неумољиво откуцавао: у сваком месецу у коме мрежице мирују НБА губи око 590.000.000 евра. Већ је отказивање предсезоне откуцало мањак од 150.000.000 евра, лига је отпустила око 11 одсто запослених, истим путем кренуло је и доста клубова. Множила се и категорија заборављених жртава обуставе рада попут радника у дворанама, чирлидерсица, власника радњи уз кошаркашке дворане... Огроман притисак из другог плана вршиле су и тв компаније ЕСПН/АБЦ и ТНТ: ако првенства не буде њихов губитак износиће око 900.000.000 евра. А само у плеј-офу 2010. од реклама су зарадили 308.000.000 евра, док је полуминутни спот у финалу између Лејкерса и Бостона коштао 300.000 евра.

На крају основа за договор био последњи предлог власника 50:50, а за узврат кошаркашима су учињени уступци задржавањем неке врсте меког фонда за плате и могућност лакшег трговања „слободним агентима“ из клуба у клуб.

Другим речима, за сада су и власници и играчи у зони подношљивог незадовољства. Прави добитници су навијачи: традиционално, 25. децембра уживаће, уз празничну трпезу, у мајсторству Њујорка и Бостона, Даласа и Мајамија (реприза финала 2010/11) и Л. А. Лејкерса и Чикага...