Далеко од борби за медаље

У предолимпијској 2007. години наша атлетика је имала само четворо атлетичара међу 30 најбољих у својим дисциплинама у Европи, а ове године, такође предолимпијске, двоструко више представника у „топ 30” на старом континенту.

У Пекингу 2008. наша атлетика је имала десеторо олимпијаца и ни једно финале (најбољи пласмани 13. места Топићеве и Томашевићеве), а већ сада за Игре у Лондону идуће године остварене су четири А и седам Б норми...

Будући да је цело пролеће резервисано за испуњење норми може се очекивати да број олимпијаца буде знатно већи него у Пекингу, али погрешно би било закључити да је квалитет наше атлетика значајније порастао.

Атлетика је индивидуалан спорт, а атлетика у Србији последњих петнаестак година је „индивидуалнија него било где у свету”. Њену снагу и даље чини шачица појединаца која успева да оствари резултате међународне вредности и да их одржава мањи или већи период. У већини дисциплина, нажалост, не само да далеко заостајемо за Европом и светом већ немамо ни довољно такмичара да се попуне све стазе на домаћим такмичењима, а има их само осам. Уз то, такмичари који чине перјанице у својим дисциплинама готово да немају иоле озбиљније ривале. У овом тренутку изузетак су десетобој (Дудаш и Шарчевић), кугла (Колашинац и Јотановић) и ходања на 20 и 50 км (Предраг и Ненад Филиповић и Владимир Савановић) у мушкој конкуренцији, а у женској не може да се издвоји ни једна дисциплина у којој најбоља атлетичарка има резултат вредан у међународним оквирима и неку „опасну” ривалку.

Утеха, нашим атлетским радницима а пре свега тренерима, не може да буде ни то што у 2011. ни Словенија ни Хрватска немају више такмичара у 30 најбољих у Европи. Тачније, имају их једнако као Србија по осам – Словенија двојицу атлетичара и шест атлетичарки, а Хрватска тројицу атлетичара и пет атлетичарки.

Ове године, ипак, на Светском првенству (Даегу) са четири пласмана у финала репрезентативци Србије начинили су помак напред у односу на претходне шампионате света, а њихов учинак могао је да буде знатно бољи да повреде нису потпуно елиминисале неколицину са велике сцене, а неке спречиле да баш у Даегуу покажу највише.

У таквој ситуацији резултатски најуспешнији у минулој сезони били су предводници младих снага Михаил Дудаш и Емир Бекрић и искусна Драгана Томашевић.

Дудаш (22 године) је државним рекордом у десетобоју изборио шесто место на Светском првенству, уједно и седмо на европској и 12 на светској ранг листи.

Седми у Европи је и 20-годишњи Бекрић на 400 м са препонама, такође захваљујући државном рекорду, а за то што је тек 37. у свету разлог се крије у великој популарности ове дисциплине у САД. Чак деветорица Американаца су били бржи од њега, али сва деветорица су и старији од њега.

Томашевићева је најстандарднија, рачунајући и атлетичаре и атлетичарке. Сваке године од 2007. била је међу 30 најбољих бацачица диска Европе. Најбољи пласман било јој је 6. место 2010, а најслабији 16. место 2007. Ове сезоне је 12. у Европи и 21. у свету.

У топ 30 на Старом континенту су бацачи кугле Асмир Колашинац (16. у Европи и 27. на свету) и Милан Јотановић (22. у Европи и 34. на свету), као и ходач на 50 км Ненад Филиповић (29. у Европи и 62. на свету).

У женској конкуренцији то су, поред Томашевићеве, Ивана Шпановић (26. у Европи и 35. на свету) у скоку удаљ и Биљана Топић (27. у Европи и 44. на свету) у троскоку, а њих две су имале некомплетне сезоне због повреда. Због повреде на топ листама нема десетобојца Игора Шарчевића, Горана Наве и Оливере Јевтић, који су прошле године били међу 30 најуспешнијих у Европи, а Татјана Јелача, која је у пар године променила више тренера и од наших водећих фудбалских клубова, после две године испала је са листе 30 најуспешнијих, јер јој хитац копљем од 59,61 м из Сокоца, који ју је одвео на Светско првенство, ипак није признат.

Гледајући пет последњих година резултатски најуспешнија била је 2009. када је у топ 30 Европљана било 11 наших атлетичара, а Оливера Јевтић у две дисциплине.

У идућој олимпијској години тај биланс би могао да буде надмашен јер се може очекивати да Татјана Јелача, Марина Мунћан, можда и јуниорска првакиња Европе на 1.500 и 3.000 метара Амела Терзић, испуне олимпијске норме, затим Игор Шарчевић, Горан Нава и, свакако, Драгутин Топић који је одлучио да испуни услов за одлазак у Лондон...

На много снажније присуство наше атлетике у Европи и свету чекаћемо још доста времена. Последњих година почела је да се поправља наша атлетска инфраструктура, али биће потребно још доста улагања да се по „средствима за рад” приближимо остатку Европе, поготово кад су у питању зимски тренинзи и такмичења. Стасавање атлетичара међународне вредности је дугогодишњи процес, али то важи и за атлетске стручњаке. Данас нашој атлетици недостају и једни и други, а главни разлог је низак рејтинг тренерског посла у атлетици Србије. Професионални тренери су постали реткост, јер клубови не могу да им дају плате (углавном раде као кондициони тренери у спортским играма), чак ни пристојне хонораре, а до врхунских резултата се не стиже волонетерским радом.

Ж. Б.