Шумадијски хедонизам

Стара је изрека да нема искреније љубави од љубави према храни. Нарочито у неким зрелијим годинама, а то се ових пролећних дана потврђује у бројним печењарама, кафанама дуж Ибарске магистрале – само што двадестак километара одмакнете од Београда па све до Рашке. У тим угоститељским локалима нуде се разни специјалитети, а обавезно "младо и вруће јагњеће".
Некада, нарочито у оном комунистичком периоду, главне и највеће конзументе ове пролећне "посластице" називали смо "јагњећим бригадама", а у ово транзиционо, тржишно и транспарентно време измишљен је пригоднији и примеренији назив за исте кафанске скупове – "радни доручак".

Протокол радног доручка, најчешће о трошку фирме, примера ради у рeсторану "Предах" надомак Краљева, почесто, тече овако: око 10 часова стиже првa врућа јагњетина. Разграби се зачас, а онда сат касније, на столу су први одресци новог печеног јагњета, тек да се "замези" док се не испече и трпези принесе друга тура вруће јагњетине... И тако, уз рујно вино, "доручак" се почесто отегне и до вечере.

Доручкује се, дакле, у више наврата, јер не одолева српска душа "гладним очима". Знају то и добро користе угоститељи па су у поменутим биртијама дуж магистрале и порције мимо свих угоститељских правила, знатно теже од четврт килограма.

"Не умеју Срби да уживају у скромности", коментарише ову ситуацију др Драгиша Костић описујући, наспрам те "ждерније" недавни банкет у Шпанији коме је присуствовао и где је, вели, према менију главно јело била риба орм, упецана у морским дубинама. Но, у тањиру, препуном разних других ђаконија у виду прилога, те рибе је било тек кришка, што би се овде рекло "ни за на зуб", али довољно да се проба и ужива у тој несвакидашњој храни.

"Јели су и Срби рибу, кад су морали, кад није било кромпира, купуса, а мањкало је и печења", доскочио је неко овој докторској причи, уз подсећање да се и овде у давна времена, која је тако добро описао аустријски путописац Феликс Каниц, "становништво углавном хранило рибом којом су биле препуне и планинске и равничарске реке".

Данас Срби рибу конзумирају углавном у дане поста и зато смо претпоследња нација у Европи кад се упореди потрошња рибе по глави становника. Како би другачије било кад, ето, ни доручка нема "док се брк не омрси".

Није шала, у понеким кафанама дуж Ибарске магистрале за предстојеће првомајске празнике угоститељи већ обављају припреме за овакве трпезе, купујући, такорећи, омања стада, јер је присталица оваквог шумадијског хедонизама све више, упркос упозорењима лекара "да сопственим зубима гроб копају".

Не хаје се ту много ни на бројне презире оваквих склоности у ово кризно време, њиховим ушима више пријају другачије приче попут оних да је и у европској историји било и моћних и умних људи којима је конзумирање огромне количине хране причињавало највише задовољства и среће.

Зато није баш, за једним од поменутих "доручака" коме смо присуствовали, већу пажњу привукао ни предочен податак да је неке главне представнике те хедонистичке филозофије, попут француског филозофа Ламетрија "ождеравање" чак коштало главе...

Сложише се, истина, и учесници поменутог "радног доручака" да је умереност чак највећа људска врлина, али уз ограду да је таква варијанта у много чему па и у овој најискренијој љубави, код нас најмање прихватљива.