Предизборна статистика

На српској медијској сцени ретки су искази који могу помоћи грађанима да разумеју комплексне економске проблеме. Анализе су или компликоване и оптерећене херметичним стручним жаргоном, или дескриптивне до баналности. Све то олакшава стварање виртуелне политизоване слике о стању економије. Лакоћа којом се то ради у предизборним периодима, да се послужимо Кундером, понекад је неподношљива.

Најважнији показатељ економског раста једне државе је бруто домаћи производ (БДП). По поједностављеној дефиницији, БДП је збир вредности свих финалних роба и услуга произведених у земљи у току једне године. У Србији, ова величина је динарска и изражена је у текућим  ценама – ценама по којима се робе и услуге реализују на тржишту. 

За потребе међународних поређења и статистике, БДП се најчешће и традиционално исказује у доларима. Кад се БДП исказан у динарима подели просечним курсом долара у текућој години, добијени резултат је доларски БДП. БДП подељен бројем становника даје БДП по глави.

Овај метод превођења БДП у доларе зависи од актуелне политике девизног курса и у томе је његова највећа слабост. Прецењени курс домаће валуте нереално подиже доларски БДП, док га потцењени нереално обара. Поред тога, промена курсне политике изазива велике годишње осцилације доларског БДП-а. Курсом условљене промене БДП-а немају никакве везе са стварним економским кретањима и могу унети конфузију у међународне статистике.

Реални пад аргентинског БДП-а у 2002. години је износио непријатних 11 процената. Како је Аргентина напустила политику прецењеног фиксног курса, њен БДП исказан у доларима је приказао пад од невероватних 64 процента.

Србија је, такође, одлична илустрација овог феномена. У предизборном периоду грађани ће сазнати да је БДП по глави становника порастао за спектакуларних 22,6 процената – са 3.285 долара у 2005, на 4.028 долара у 2006. години.

Реална стопа раста динарског БДП-а за 2006. годину би се могла кретати између солидних шест и седам процената. Како се онда са седам процената реалног раста БДП-а у динарима стигло до 22.6 процента доларског раста? Лако. Влада је заборавила да саопшти да је долар у односу на динар "ослабио" за око 20 процената у 2006. години. Пад долара према динару је проглашен за привредни раст. Такав доларски "привредни раст" ни за јоту није поправио финансијску ситуацију грађана Србије, као што не може променити ни чињеницу да се за "моћни" динар може купити све мање и мање.

Манипулисање статистиком на овакав начин прикрива стварну економску позицију Србије. На светској ранг-листи то се не може сакрити.

Према статистици Међународног монетарног фонда, Србија је са БДП-ом од 3.139 долара по глави становника у 2005. години заузимала 84 место на листи 180 земаља. Овде је реч о БДП-у мереном већ поменутим методом текућих цена. Мерено овим аршином, од суседних земаља, иза Србије су само Македонија, Босна и Херцеговина и Албанија. Румунија и Бугарска су испред.

Овај метод мерења БДП није једини који се примењује у међународним статистикама. Да би се избегле деформације које су последица различитих политика девизног курса, статистика је развила методологију обрачуна БДП-а на бази паритета куповне моћи. Концепт је компликован и концептуално, а још више рачунски. Ни овај метод није без мана, али су њиме добрим делом смањене осцилације БДП-а које су последица курсних кретања и различитих курсних политика. Овај начин обрачуна рефлектује чињеницу да се у Србији за долар може купити више него у Скандинавији, али мање него у Македонији, на пример.

За метод паритета куповне моћи кључан је ниво домаћих цена у односу на ниво цена у иностранству. Курс долара се не узима са девизног тржишта већ се израчунава преко неке врсте потрошачке корпе. На основу овог показатеља, српски БДП по глави у 2005. години био је 5.348 долара, читавих 70 процената виши него кад се мери по ранијем методу текућих цена.

Иако је БДП обрачунат овим методом већи, ни он не иде Србији у прилог.

Његовом применом, Србија је још ниже на ранг листи ММФ-а и у 2005. години заузима 100. место. Србију су сада претекле све државе у региону осим Албаније. Македонија је тако на 80, БиХ на 96, а Бугарска и Румунија на 66, односно 67 месту. По ко зна који пут, на сцени је статистичко слуђивање грађана Србије. Политичари могу изјављивати шта им је воља без зазирања и страха од реакције стручне јавности. С правом. Стручне јавности као да нема или је у дубоком сну.

Статистичке егзибиције неће битно поправити рејтинг странака, али ће компромитовати не само политику, већ и економску струку чији је углед и онако низак. Можда није лоше подсетити на недавне догађаје у Мађарској и ризике до којих може довести креативна интерпретација економске стварности.