Учење језика

Иако многи мисле другачије, ја говорим српски језик.

Пошто ову реченицу овде читате, то ће вам деловати мало смешно. Овде је све написано на српском, на ћирилици и налази се на страници на којој је окружено стотинама других речи на српском језику (осим можда ауторовог имена). Али речи које су сад написане овде првобитно су биле на енглеском језику, па су их додатно преводили и препевавали.

С обзиром на то да у Србији живим скоро деценију, донекле сам успео да научим језик. Занемаримо то што апсолутно не разумем деклинације и конјугације, или што ми недостаје 72 одсто вокабулара који наравно обухвата и радни језик, или што га не користим осим ако није у питању живот или смрт. Покушавао сам са приватним часовима, у групама и појединачно, одрадио сам чак и двонедељни интензивни курс. Чињеница да све то никако не може да ми уђе у главу више говори о мојој глави, а не о језику.

Људи ми стално говоре да је српски тешко научити и да ја због тога треба боље да се осећам. Али српски је само језик, а све језике је тешко научити ако се не трудимо довољно. Говорим четири страна језика, дакле знам да је могуће то извести.

Прави проблем су овде у ствари околности под којима се језик учи. Познајем доста странаца који живе овде, неки од њих говоре српски скоро беспрекорно, неки се сналазе, а неки ни не виде потребу да га науче. Прву групу чине људи који су „ интегрисани”. Ти људи су прихватили Србију као своју домовину и труде се да се што више уклопе. Другу групу (у којој се више проналазим ) чине они који на језик гледају као на одређено средство, као што су, на пример, ауто, тостер или кључеви. Ми који се налазимо у овој групи трудимо се да научимо српски онолико колико нам је потребно да се у већини ситуација добро снађемо. Стављамо практичност испред жеље да се језик, као такав, научи. Ако причамо и разумемо једни друге (било да је италијански, француски, немачки или хинду), онда је сврха језика испуњена. Трећу групу људи, у коју спадају они који не виде потребу да га науче, чине у ствари екстремисти из друге групе. Они су схватили да се у Србији доста говори енглески и мисле да им је то довољно да се снађу у већини ситуација.

Што углавном и јесте тако.

Постоји још један разлог који нама, људима из друге групе, отежава тај процес учења српског језика – често нам не дају да га вежбамо. Постало је нормално да када се неком обратим на српском да ми тај одговори на енглеском. Постоји неколико разлога који би могли да оправдају овакво понашање: можда желе да ми једноставно помогну, могуће је и да желе да вежбају свој енглески или је ипак у питању то што када чују мене који покушавам да говорим српски желе да исеку сопствене уши ножем за путер. Или је можда, ипак, у питању комбинација сва три од наведених.

Који год да су разлози у питању, мени је јако тешко да вежбам свој српски јер изгледа да људи то не желе. Ја кренем да причам српски, они то преокрену на енглески; ја инсистирам, они се одупиру. На крају ипак завршимо на енглеском. Ти исти људи ме касније, док пијемо кафу, питају како је могуће да тако дуго живим овде а да и даље не знам језик.

Некада једноставно не можеш да победиш…

Поред свега овога, за разлику од Француске, Италије и Немачке, у Србији ми не можемо да се ослонимо на то да ће нас телевизија научити језик. Овде филмови и серије готово никад нису синхронизовани. Када сам први пут дошао у Србију мислио сам да је то феноменално (и даље то мислим)! Док сам живео у Риму постојао је само један биоскоп у коме си могао да гледаш филм без синхронизације, док то никада, никада али никада није могло да се догоди и на телевизији. Иако ми то није помогло у учењу српског језика, веома сам задовољан што и даље могу да чујем прави глас Хјуа Лорија који глуми доктора Хауса ( иако се он претвара да је Американац ).

Постоје и неколико сајтова који садрже вести на енглеском, као на пример „Белгрејд инсајд” (енглеско-српске новине). И још неколико публикација на енглеском. Углавном, онај ко тражи књиге на енглеском може да их и нађе. Очигледно да се нису баш сви уротили против мене (мада никад се не зна), већ је енглески језик овде доста прихваћен и многи га користе.

Дакле, шта ми сада да радимо? Да ли да наставимо да се трудимо да научимо језик иако постоји толико фактора који то чине непотребним и који нам отежавају да га научимо или вежбамо? Мој одговор је ДА.

Дајте ми још десет година и успећу.

Американац у Београду