Угрожене групе као црна зона

У Србији је већ донето неколико закона и подзаконских аката од значаја за остваривање права детета. Реч је о закону о забрани дискриминације, закону о основама система образовања, правилнику о процени потребе за пружањем додатне подршке, а у процедури је и доношење закона о правима детета. Ови закони су важни јер регулишу положај деце као веома осетљиве и рањиве категорије становништва, а у оквиру те генерацијски веома осетљиве групе имамо и хиперосетљиву децу: са сметњама у развоју и инвалидитетом, децу улице, децу жртве трговине, децу жртве насиља, децу из нестимулативних друштвених средина итд.

Рецимо, деца из нестимулативних друштвених средина су пре свега из екстремно сиромашних породица и сиромашних ромских породица, као и деца из планинских предела итд. На пример, већина нас уопште не зна како изгледа живот детета на високој планини, у месту у којем док не пође у школу оно не види ниједно дете.

Закон о правима детета недвосмислено ставља у равноправан положај и децу из ових хиперосетљивих група, препознајући њихову потребу за додатном подршком. Међу тим потребама постоји хијерархија, од којих је на првом месту потреба за животом у породици, као и за заштитом од разних видова насиља.

Тако ћемо уз помоћ овог, а и других, већ донесених закона, ући у једну област која је код нас била ,,црна” а не ,,сива” зона.

Јер сећамо се оне несреће у дому у Кулинама кад је један младић бацио другог младића кроз прозор. Обојица су били штићеници те установе, али један је помагао другом који није могао сам да се храни. И онда се десило то да је младић бацио кроз прозор онога којег је хранио и овај је погинуо. И пошто је онај који је погинуо био без родитеља, нико се тим случајем више није бавио! У Кулинама је годину дана пре тога један штићеник нестао у шуми а да никад о томе јавност ништа није сазнала. Зато помињем ,,црну” зону.

Предложени закон о правима детета то мења, јер региструје ове посебно угрожене групе, а надлежна министарства ће бити у обавези да одговарајућим правилницима и програмима решавају њихове основне потребе. Министарство просвете је, у ствари, већ предузело значајне кораке за доступност образовања деци која су до сада била искључена из тог процеса, а то су пре свега деца са сметњама у развоју и инвалидитетом и деца из социјално нестимулативних средина. У сарадњи са ромским невладиним организацијама већ се и реализује пројекат образовања деце из сиромашних ромских породица. Реч је о ангажовању педагошких асистената за помоћ деци из сиромаших ромских породица. Многа од те деце вероватно никад не би ни дошла до школе да није овог пројекта и асистената који су, заправо, веза између породице и школе. Педагошки асистенти знају која врста подршке је детету потребна. Некада је то разговор, некада помоћ у изради задатака, некада помоћ учитељици да разуме посебне околности под којима дете живи... Кроз ову врсту системског решења видели смо да се разлози због којих нека деца не иду у школу отклањају подршком, а не кажњавањем (одузимањем права на социјалну помоћ) њихових породица које су кажњене већ самим својим материјалним статусом.

Исто тако, треба помоћи деци у забаченим планинским школама. Била сам у једном таквом подручном одељењу код Прибоја у којем је сада једанаест ђака. Нека од те деце да би дошла до школе, у једном смеру пешаче сваког дана по сат времена. Она су изолована, живе усамљено и треба им много више подршке него што је добијају.

Треба помоћи и деци улице, која живе у шахтовима и хаусторима, без породице. У преднацрту се као посебно осетљиве групе помињу и деца припадници националних мањина. И она су у веома деликатном положају ако живе у малим срединама, без контаката са другима и ако их локална заједница не третира као потпуно равноправне чланове. Опасност од изолованости се повећава ако у школском узрасту не науче језик средине у којој живе. Деца избеглица су такође била дискриминисана и у многим срединама ,,обележена”.

Закон је усмерен на пружање подршке овој деци да не буду дискриминисана ни по једном основу. Јер код нас се дешава да деца која имају последице церебралне парализе, само зато што су смештена у неку установу социјалне заштите, не стичу никакво образовање.

Коликогод то звучи апсурдно, закон је значајан и по томе што обелодањује да имамо децу из посебно осетљивих група. Јер раније су та деца код нас скривана. Док сте у развијеним европским земљама на улицама често могли да видите дете или одраслу особу с неким инвалидитетом или сметњом у развоју, код нас је таквих особа на јавним местима било мало. Јер, били су невидљиви.

Консултант за инклузивно образовање Министарства просвете