Џудисткиња Јелена четири пута првакиња Америке

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Јелена Весков ће пред крај марта 2012. прославити 13. рођендан, али већ има спортски стаж од девет година и у породичној кући у Шантилију (држава Вирџинија), око 50 километара југозападно од Вашингтона, импресивну колекцију великих и малих шампионских пехара и медаља које је освојила.

Она, старији брат Иван, мајка Драгана и отац Александар држављани су Србије – мамин посао лекара и међународног експерта за здравство одвео их је почетком деведесетих прво у Боцвану, где је Јелена и рођена, одакле су се преселили у Америку.

На џудо борилиште први пут је изашла кад је имала једва четири године. Џудом се већ бавио њен брат, па је и она пожелела да буде тако јака као он. Пошто је сметала, одвели су је, али она се поново враћала све док тренер није рекао да остане и показао јој прве захвате. Са правим тренинзима почела је са четири и по године.

Од тада не излази из сала за тренинге и борбу. Данас, са оцем, некадашњим кошаркашем новосадске „Војводине”, који је и лиценцирани кондициони тренер, на тренинге одлази у тридесетак километара од куће удаљену Александрију, где проводи неколико сати, шест дана у недељи. Дневно претрчи између шест и осам километара, плива – и своју вештину бруси у око 20 борби.

Досадашњи резултати су јој такви да је вероватно једна од најталентованијих младих спортисткиња све три државе које сматра својима: Србије, Боцване и Америке. Пасоше прве две већ има, а трећи, амерички, очекује идуће године.

Кад смо је посетили и погледали неке снимке њених борби овде у Америци, видели смо одлучну девојчицу у кимону са грбом и натписом Србије (такве носи кад год може), која излазећи на струњачу прво истресањем шака из себе избаци сву трему, а онда противницу погледа у очи, ухвати се са њом и после неколико секунди је, сјајном техником, обара на под.

Кад је судија прогласи победницом, обавезно прва прилази и противници пружа руку.

На шта мисли кад изађе на борилиште?

–Победићу, победићу, победићу – каже Јелена.

Има ли ривалку негде у свету које се прибојава?

– Још нисам наишла на такву – одговора самоуверено.

Засад носи плави појас – пре црног јој следи онај браон – а главна јој је амбиција да се на Олимпијским играма 2016. бори под заставом Србије. Породица је међутим у дилеми како да реши проблем трошкова да би се борила у Србији. Са Џудо савезом Србије, чија је чланица, има споразум по ком има право да на свој кимоно ставља српски грб, али ће, по свему судећи, на крају морати да стане под заставу оне земље која ће финансијски моћи да испрати њено спортско стасавање.

Што се образовања тиче, амбиција јој је да крене маминим стопама и заврши медицину. У садашњој школи, сви знају ко је, дечаци јој сесклањају са пута – пошто с ногу дословно обара и оне пет година од ње старије – а код другарица, наравно, ужива статус да је у друштву она та која је највише „кул”.

------------------------------------------------------------------------

Сребро освојила такмичећи се са мушкарцима

Пребројавање пехара и медаља у Јелениној збирци није лак посао. Досад је у својој категорији четири пута била „златна” на националним првенствима САД. Два пута је освојила и сребрну медаљу, али у старијем годишту и тежинској категорији.

Осам пута је побеђивала на државним првенствима Вирџиније, два пута освојила сребрну медаљу, а једном, такмичећи се и са мушкарцима, сребрну.

У националним шампионатима Боцване првакиња је била два пута. Од спортских сувенира из Србије засад има само једно сребро и једну бронзу.