Два циља политичара

Да ли се странке довољно залажу за партнерске политичке односе у Србији и да ли се залажу за партнерску спољну политику? Да ли осећај за правду одвраћа неопредељене бираче од изласка на изборе? Или их одвраћа то што можда мисле да немају за кога да гласају?

Ако је осећај за (не)правду то што неопредељене спречава да гласају, онда бисмо се могло упитати – да ли они себе сматрају жртвом неправедног рата Запада против Србије? Или себе истовремено сматрају и жртвом неодговорних српских политичара?

Овим питањима придружује се једно од "отровних питања" аутора у "Погледима" (Даница Поповић, 7. 12. 2006). У образложењу свог првог неугодног питања упућеног политичарима – о сиромаштву и незапослености, аутор истиче да су за решење тог питања најважније стране инвестиције. Неки томе додају и извоз. Ако је тако, намеће се закључак да су инвестиције и извоз незамисливи – без партнерске политике странака са светом. У том контексту поставља се и питање – у којој мери су српске странке и привредни фактор?

Изгледа да је сада учињен један крупан корак на путу до страних инвестиција и извоза: Србија је приступила НАТО партнерству. Главна препрека била је, шта би друго – политичке природе. Америка је носилац новембарске одлуке из Риге о позиву Србији (и БиХ и Црној Гори) да уђе у партнерство. У САД је вероватно процењено да треба да се ојача стабилност и сигурност региона, пре него што се обелодани статус Косова и Метохије.

После српских избора на реду је наставак партнерских односа са ЕУ. На том путу виде се и препреке. Нису "српска традиција", ни српске "превазиђене" вредности препреке, већ осећај за праведност српских бирача – неправда их спречава да се јасно определе за реалну политику. Можда је важнија препрека и то што Србија не располаже једним од најважнијих ресурса – добрим политичарима. Озбиљан проблем је и природа политичара.

Чини се да београдски актери следе само два циља: први – помоћу избора доћи до државних пара и други – прогурати личне и лично обојене вредности и заблуде.

Лични циљеви и окретање унутрашњој политици су вероватно препрека остваривању парнерства Србије са светом. Али и природне (не)способности актера: игноришу и погрешно процењују проблеме и то због политичке незрелости, заблуда и неразликовања важног од неважног; преовлађује неодговорност – од одговорности штите се или ћутањем, проглашавањем тајном или нападом; осим тога, они су неуравнотежени, хаотични и несређени, бахати, арогантни, али и без моралних вредности – изражена је политичка неморалност и склоност лажима, криминалу, самовоља, тврдоглавост, заташкавање (све је државна тајна); политику схватају као свађање, оптуживање, агресивност и "ликвидацију". Недостају мудрост, дипломатичност и респект.

Проблем је у томе што су побројане особине вероватно усађене у природу актера. Према томе, исти актери ће и даље бити присутни на сцени Србије. А јачина негативних испољавања ће зависити од политичке идеологије одређене групе и од њеног састава. Политичари са само два циља, без интереса за партнерство и са описаним одликама, освајаће власт и у будућности. Чини се, да њих, ни овог пута, неће имати ко да омета. Или то могу, можда, апстиненти?

Публициста