Београд је заказао

Поводом текста ,,Емигрантика или освртање у гневу”, ,,Политика”, 2. децембра

Прво, текст Радмиле Лазић, некако реминисцентан чувеним ,,Политикиним”,,Одјецима и реаговањима” с почетка деведесетих, кукавички је уопћен, стога не значи ништа. ,,Неки” су отишли, ,,неки” су добили у главу, неки примају националну пензију, неки су се вратили, неки ,,чезну за мамином сармом” (срам вас било!) и тако даље, испразно и шупље али елегантно и подмукло ,,ратоборно”. Људи имају имена. Па, хајдемо, Радмило Лазић. Прозивајте и судите поименце, ,,нетко” ће се већ огласити у своју и туђу обрану.

Друго, међу оним ,,категоријама” људи који су отишли, заборављате на једну битну: на оне који су остали и убили се, као примјерице Беким Фехмиу. Зашто се Беким Фехмиу убио?

Треће, одакле вам право да виодређујете што је коме отаџбина, што је коме завичај, да судите тко је отишао из протеста, из страха, из принуде, из економских, личних, политичких итд. разлога? Људи имају имена, Радмило Лазић, и иза њихових имена стоје врло особне, посебне приче, ниједна налик другој. Зато, увредљиво је, безобразно и бахато, нагомилати стотине тисућа живота на хрпу, како сте ви учинили, и угурати их у једну врећу, емигрантску, не би ли тамо шћућурени слушали вашу лицемјерно амнестирајућу или егзекуторску пресуду.

Четврто, кажете, ,,ми који смо остали, из протеста (због неких разлога) смо протестовали – овде”. Који су то ,,ми”? Колико је било тих ,,ми”? И како су ти „ми” протестовали, због којих разлога? Због убијања Вуковара и људи у њему (агресија ЈНА и српских паравојних јединица), због 1.425 дана српске опсаде и девастације Сарајева и његове популације, због 8.000 убијених у Сребреници (под заповједништвом Младића), због напада на Косово (Србија)? Сви на исти начин? Подједнако гласно, подједнако тихо? Какосте ,,протестовали”? О, да, и у вријеме Трећега рајха, неки су ,,остајали и протестовали”, међу њима готово да није било Жидова, комуниста, Славена. Ако јесте, летјели су у небо брзином свјетлости.

Пето. Што ви,Радмило Лазић,знате о емиграцији? Док сте ,,протестовали овде” – тамо, јесте ли имали струје, воде, хране, јесте ли мијењали боравишта, кревете, језике, градове, пријатеље? Јесте ли можда живјели од социјалне помоћи, прали дупета немоћнима у старачким домовима, разносили пице по свјетским метрополама?

О каквој ,,фрустрираности, пизми, кивности и острашћености после толико година – као да се ништа није променило” говорите, Радмило Лазић? О каквом ,,оружју против дојучерашњих сународника”? Промијенило се, да, али недовољно, а мијењало се лоше и споро. Осим тога, флоскула ,,дојучерашњи сународници” те дојучерашње сународнике не екскулпира, не амнестира од одговорности за дугогодишњу шутњу и сљепило, бар не већину, ,,после толико година” још увијек.

На крају, с обзиром на то да једино мене изравно апострофирате (schmutzig и јадно, Радмило Лазић), ево одговора на вашу констатацију ,,па још и бацање на Београд кривицу за издају – одувек је било неукусно”. Да, Београд је заказао. Београд је издао вриједности на којима је почео расти прије сто, двјесто година. Београд се урушио. Београд је 1988. потонуо у катаклизмичку септичку јаму у којој се дуго праћакао, па иако се, ,,нешто” промијенило, за њим се још увијек (нажалост) вуче смрад. Смрад национализма, смрад отаџбинске, завичајне, хистеричне, неутемељене лојалности ономе што је ретроградно и затворено. И, наравно да такав Београд ,,нема примедбе на остављање”, наравно да такав Београд жели таворити у својој душегупки у којој никаква вањска сила неће реметити његов ,,спокој” (читајте Константиновића). Али, постоји још један, додуше мали, али ипак, Београд, који се сада гуши под оним великим, и за који вјерујем да ће кад-тад изронити.

,,Осим ако не желите да му се вратите?” Је л’ се то ви мени изравно обраћате, Радмило Лазић, или опет уопћено, некима, негдје? Претпостављам да сте бар толико образовани да знате како је немогуће вратити се у прошлост. Како Београд од раније, није Београд данас. И, поред толиких мјеста на кугли земаљској, зашто би се данас итко било гдје заувијек желио враћати, утаборити, ићи уназад.  Маминих сарми има свуда. Своје свјетове носимо у себи.

Књижевница, професорка на Филозофском факултету у Ријеци