Марже од пет, па до 35 одсто

Од свих већих трговинских ланаца који послују у Србији, само су представници једног дали потпун и детаљан одговор на питање „Потрошача” о висини маржи. Остали су или углавном или делимично одговорили на наша питања. Има оних који су избегли директан одговор, као и трговаца који уопште нису желели да одговоре на питања нашег листа, односно на питања њихових купаца, који нашој редакцији свакодневно упућују једноставна питања – да ли је висина трговинских маржи јавни податак? И ако јесте, колико оне износе? Управо та питања смо проследили службама за односе за јавношћу највећих прехрамбених малопродаја у Србији.

На основу одговора, закључак је да просечне марже у Србији нису веће од 17 или 18 одсто. Али распон маржи је велики, па је тако на основним намирницама зарада трговаца једноцифрена, а на појединим непрехрамбеним артиклима чак и до 30 или 35 одсто.

Тако Горан Ковачевић, председник Управног одбора „Гомекса”, каже за „Потрошач” да висина маржи у овом трговинском ланцу, који углавном послује у Војводини, није тајна.

– Када говорите о трговачким маржама једино је исправно говорити о просечно оствареним маржама пошто појединачне марже због утицаја пословне политике или конкуренције понекад дају потпуно искривљену слику. Просечно остварена маржа на месечном нивоу у „Гомексу” за 2011. годину варира, у зависности од сезоне, између 17,8 и 19 одсто – каже Ковачевић.

И у „Веропулосу” су рекли да су сви подаци о фирмама јавни и свако може да има увид у њих преко завршних рачуна у којима се види све, а не само колика је маржа, као и да су ови подаци доступни свима преко Агенције за привредне регистре.

– Нама из године у годину маржа опада, па је и профит по јединици производа све мањи и мањи. Цене се формирају са што нижим маржама и са циљем да потрошачима изађемо у сусрет са ниским ценама. На пример, за све производе из групе основних намирница, где спадају млеко, уље, шећер, месо и брашно, маржа се креће од пет до десет одсто, што је испод наших оперативних трошкова. Има и случајева када профита уопште нема, све у циљу задовољавања потреба потрошача за основним намирницама. Осим тога, „Супер Веро” нема потребу за високом маржом јер продаје више робе кроз веће трговинске формате, што свакако опет иде у корист нашим купцима – рекли су у „Веропулосу”.

У компанији „Меркатор С” избегли су директан одговор на наше питање, па су рекли да у Србији послују кроз два бренда.

– То су „Меркатор” премијум бренд са високим нивоом услуге, софистицираним пројектима лојалности и високом трговачком технологијом и „Рода” бренд који послује кроз четири продајна формата. Управо овакав рад на тржишту омогућава да нашим купцима, кроз поједине формате, понудимо основне прехрамбене производе са минималним маржама – навели су у „Меркатору С”.

Одговоре ДИС-а, „Идее” и „Универекспорта” нисмо добили, док ни из „Делеза”, у чијем саставу су „Макси” и „Темпо”, није стигао ништа прецизнији одговор.

– Цена артикала у нашим продавницама формира се под утицајем тржишта и низа елемената, као што су врста производа, бренд, категорија, куповна моћ и различити трошкови, попут транспорта, струје или складиштења. Кроз преговоре са добављачима, поручивања великих количина и синергије нашег пословања у региону југоисточне Европе, трудимо се да понудимо конкурентне и приступачне цене, за безбедне производе који су доброг квалитета. Марже се разликују међу производима различитих категорија и иако не говоримо о конкретним маржама, квартално објављујемо јавно доступне податке о профиту „Делез групе”– истакли су у „Делезу”.

Просечна маржа од 17 до 18 одсто

Горан Ковачевић тврди да, када је реч о трговини, постоје два српска мита. Први је да су трговачке марже у Србији неоправдано високе и  други – да ће конкуренција страних ланаца утицати на смањивање маржи.

– Појам марже је тешко дефинисати, али када бисмо све упростили и маржом сматрали разлику у цени између набавне и продајне вредности, дошли бисмо до податка да просечни трговац у Србији остварује маржу од 17 до 18 одсто, а на Западу више од 21 или 22 одсто. Све ово зависи од земље до земље, па тако Немачка има вероватно најниже марже, али има огромне промете па је то опет веома уносан посао. Србија нема ни једно ни друго – наводи Ковачевић додајући да је други мит, да ће страни трговински ланци донети мање марже такође нетачан, а то се види из чињенице да, иако их позивамо на сва уста и нудимо им олакшице које већ спадају у сферу трагикомедије, њих ипак нема.

– Нема их, између осталог, јер наш просечан купац не може да плати цену услуге (маржу) коју страни ланци очекују. Маржа је изразито тржишна категорија. Сваки трговац би волео да има маржу 1.000 одсто, али постоји конкуренција која му то не дозвољава и тако долазимо до тржишно изнијансираних маржи. У Србији постоји веома изражена тржишна утакмица између водећих трговинских ланаца и то бескомпромисна утакмица где је циљ да се конкурент уклони са тржишта (купи), а не да се само отме део колача. Одатле они викенд попусти од 10 одсто на све производе што нигде нећете видети на Западу – сматра Ковачевић.

Само за преживљавање фирме маржирање од 15 до 16 одсто

Он даље наводи да је да би просечна трговинска фирма преживела потребно од 15 до 16 одсто марже.

– Ако се на најпродаванијим производима као уље, шећер, млеко заради, на пример, седам одсто, онда остале производе морате маржирати са најмање 30 до 35 одсто да бисте на крају преживели. Ако уз то добијете рачун за оно што се на Западу сматра социјалном политиком из домена буџетског финансирања, па још и трошкове прескупе државе, онда није довољно ни 16 или 17 одсто марже – сматра наш саговорник.

Не треба заборавити, додаје он, да је оно што на Западу прво уочимо – релативно јефтина храна – пре свега резултат енормних субвенција у аграру, а не ниских маржи у трговини.

– Осим тога, маржа реагује на сваку промену економске политике земље, па ако ви поскупите струју за 15 одсто, али објавите да то не важи за 1,5 милиона грађана, заборавили сте обавестити те грађане да ће се поскупљење струје кроз производњу и трговину прелити на финалне производе који ће бити скупљи. Добили сте јефтинију струју, али скупљи каладонт, тоалет папир, пелене и слично и на крају сте на истом. Или, ако толеришете незакониту продају на одложено плаћање уз прећутно објашњење да се тако помаже народу, а заборавите рећи да то одложено плаћање углавном финансирају банке које своју услугу наплаћују, а трговци ту цену кроз марже преносе на купце, ви сте опет на истом – закључује Ковачевић.

НОПС: Све на крају плате купци

– Потрошачи би требало да знају која је реална цена производа, а колико преко тога зарађује трговац. Према званичним подацима Евростата, Европског статистичког завода, марже у Србији су између 15 и 17 одсто, али мислим да ти подаци нису тачни. Јавна је тајна да трговци зарађују много више, да произвођачима посебно наплаћују добро место на рафу, такозвано улиставање. Ако све то саберемо, марже у појединим трговинама достижу и 40 одсто. А о увозним производима попут козметике, слаткиша и хемије и да не говоримо. Сви знамо колико су скупљи него у иностранству. А све то на крају плате купци – истиче Горан Паповић, председник Националне организације потрошача Србије (НОПС) додајући да и даље важи препорука ове организације држави да лимитира марже за двадесетак основних животних намирница.

Поставља се, међутим, питање да ли би се тиме угрозило слободно тржиште и изазвале несташице. Зато економисти поручују да нема идеалног полицајца, који би чувао мале марже и обезбедио уредно снабдевање тржишта, осим конкуренције.