Фалсификати оригинала

Поводом текста ,,Зато људи одлазе”, ,,Политика”, 6. децембра

Иако се уобичајило, не само да се чита између редова – чему смо деценијама учени, већ и да свако свој лични текст (и контекст) уписује у оригинални текст, мењајући и садржај и смисао првобитног текста, не пристајем да се у мој текст учитава оно чега нема.

А нема: ниједне речи осуде људи који су из ових или оних разлога, било када, отишли из земље, домовине, пребивалишта, како год је (их) звали и осећали. Рекох ли: Напустити земљу из било ког разлога (економског, политичког, приватног) легитимно је право избора.

Имам дакле разумевања за све отишле (пријатеље, знане, и незнане) осим за оне који „клевећу и лажу”. Осврћући се на Београд и пљују, само муке своје грлећи као да је свако од њих нико други до праведни Јов.

Имам разумевања (и симпатија) и за све оне који су с правом дезертирали ’91/92. као и за оне младе, образоване људе, чији је одлазак доживљен као „одливање мозгова”, сматрајући да је поштено (таконаписах) што жале само за буреком или мамином сармом, јер земља која их је пустила да оду, не дајући им никакву шансу, није заслужила боље сећање.

Када написах, да је остало до дана-данашњег да се под дијаспором подразумева некакав полуписмен свет хтела сам да укажем на предрасуду која постоји о дијаспори, а не да је тако квалификујем. Поготову не другу и трећу генерацију наших исељеника. Ипак, деведесете су Србији донеле већински интелектуалну емиграцију (и то написах).

Mоја намера није била да све емигранте стрпам у један кош, или не дај боже у гето (како ми приписује мој лични ревносни читалац-ухода, Б. Л.), о томе говори и мој покушај класификације који нужно уопштава, занемарујући појединачне, различите судбине. Блиставе и мање блиставе. Те тако изван овог контекста остадоше и достојанствене биографије Слободана Јовановића, Милоша Црњанског, Десимира Тошића, Чарлса Симића, и многих других.

Моја амбиција и није била да се бавим социолошком анализом наше емиграције, није ми намера да пишем њихову историју, претпостављам да има позванијих. То је био само један ауторски поглед који никако не искључује друкчија сведочења, и друге погледе на ову комплексну тему, очигледно осетљиву, болну, и поврх свега, табуизирану.

Жалим зато што је мој текст изазвао толико незадовољства, жучи, и неразумевања. Као што жалим што је „Политика”дозволила да са њених онлајн страница против мене води кампању човек непоузданог идентитета (будући да се увек представља другим именом, али садржај његових рекција је већ одавно препознатљив), те му се још уступа и простор у новинама.

За ову јавну прилику та се персона преоблачи у тогу професора – наше културе и језика на катедри за оријенталистику (!) у Паризу, навлачи кринку хуманисте, либерала, следбеника просветитељских идеја и космополите, пропуштајући да свом профилу дода и своја песничка (не)достигнућа. Овакав мимикријски профил може бити и друкчије дијагностициран, али ја не бих да се њиме бавим, будући да топоними које у тексту Б.Л. користи (експонент, преки судови из Београда, Брозово устројство садашње Србије и сл.) припадају одређеном типу мишљења са којим не бих да водим дијалог.

Песникиња