Тужно и отужно

Поводом текста ,,Београд је заказао”, ,,Политика”, 7. децембра

Морам признати да ми је жао што сам доживела још једно тужно и отужно издање Даше Дрндић, са све бауљањима и падањима кроз текст, уз хистеричне нападе.

Но, морам рећи да ме беспризорне квалификације и дисквалификације Даше Дрндић према једном граду и његовим грађанима подсећају на исти онај већ виђен говор мржње који је довео до ратова, страдања цивила, и распада државе. Стављање Србије у исти контекст са Трећим рајхом безочно је стигматизовање њених грађана, који су претрпели толико пролазака кроз „топлог зеца” свих ових година, и од комшија, и од међународне заједнице, са све бомбардовањем од 78 дана и санкцијама од четири године.

Београд никада није заборавио злочине који су чињени у његово име, иако се сопствених жртава не сећамо, јер нам је речено да су колатералне па се према њима тако и односимо, нажалост. Београд и данас обележава датуме страдања у Сребреници, Вуковару, Сарајеву, иако је кроз грађанске иницијативе много тога чинио да до њих не дође, иако је протестовао и саучествовао, од почетка ратова ’91. и током ’92.

Али како сте склони трпању свих Београђана у исту врећу, ви сумњате „да смо из протеста протестовали” па цинично питате: за разлоге, где, када, како, и колико нас је било, не пропустивши да нам ставите на душу Вуковар, Сарајево, Сребреницу и Косово, са све цифрама. Плус Бекима Фехмиуа. Не верујем да би он са својим достојанством био поносан на ову вашу непримерену гесту. Коришћење смрти других да би се доказала било чија, и било која, теза је крајње нечасно. Да ли сад ја вама треба да кажем како се такође убио Мирослав Миленковић из Горњег Милановца, отац двоје деце, пред својим друговима, 1991. на међи између Хрватске и Војводине, јер није хтео да ратује. И да не набрајам даље, јер се са мртвима не лицитира, Дашо Дрндић.

Мало је простора да вам набројим све протесте Београђана, навешћу само неке, за које би требало да знате јер сте још били у Београду.

Већ 1991. у Београду је основан Центар за антиратну акцију, а почетком 1992. основан је Цивилни покрет отпора – чији су потписници били многи интелектуалци из бивше Југославије, не и ви.

Свако вече, од 8. октобра ’91. до 8. фебруара ’92. палили смо свеће испред зграде Председништва Србије, „За све погинуле у рату” и за ,,Солидарност са свим побуњеницима против рата”. Јесте ли дошли макар једно вече?

И када смо носили „црни флор”, 31. маја ’92. саучествујући са грађанима Сарајева , нас 100.000 Београђана, јесте ли били међу нама? Питам, јер је крајње време да говоримо о личној одговорности, а не да за алиби шутње и нечињења, довека узимамо Младића и Милошевића.

Због дискриминације и протеривања припадника других нација и националности, протестовали смо и носили „жуте траке”.

Организовали акције против мобилизације, пружали подршку дезертерима, организовали побуне резервиста. Протестовала су удружења глумаца, музичара, подржавали су се протести мајки да им синове не шаљу у рат. Ништа о томе не знате или не желите да знате?

Основали смо УЈДИ. Основали „Београдски круг” независних интелектуалаца 13. јануара 1992, када већ помињете Радомира Константиновића, да ли га се сећате из тог доба? Или можда Миладина Животића, Небојше Попова, неког другог анонимног, као што сам ја. Међу првих 150 потписника не запазих ваше име. Као што га не запазих ни сада када су интелектуалци из региона потписивали иницијативу за оснивање Рекома. Можда ви само строго индивидуално, и у књиге?! А онда (оп)љунете.

Не прозивам вас, нити судим, јер знам за ону библијску: не суди јер ће ти бити суђено, коју сте ви заборавили.

Београд је увек био, и сада је, слободарски град, београдски дух никада није нестајао. Ја сам на тај Београд поносна и не дам да га се тако олако пљује, поготову не ви који сте на том пљувању изградили књижевне каријере.

Кажете да ниједна емигрантска судбина није идентична, није ни судбина свих Београђана иста – осим када је ви узмете под перо.

Песникиња