Србин у јазбини ОВК

У историји студентског организовања у Канади остаће упамћен као лидер академаца са најдужим стажом. Са 22 године био је кандидат за градоначелника, али иако је изгубио изборе и добио само 36 одсто гласова, успео је да против себе уједини социјалисте, десничаре и либерале, што се никада, ни пре ни после тога, није догодило. Отишао је најбољем другу на свадбу у Малезију, а потом се настанио и запослио у – Јапану.

Без знања иједне српске речи, дошао је као новинар на подручје бивше Југославије чим је почео распад, а у Београду се за неколико дана заљубио и оженио.

После Токија у Јапану, Фредерикстона у Канади и Београда, намерава да буде међу првима који ће се у организованом таласу српског повратка настанити негде на Космету.

Азил у Азији

Необични детаљи из биографије новинара српског порекла Џона Боснића, рођеног Канађанина, дописника неколико јапанских радија, ТВ станица и новина, с простора бивше СФРЈ, упућују на чудну животну причу човека који је у међувремену постао српски зет, успео да се споразумева са Србима, своје двоје деце научио језику предака.

Његов отегнути говор одаје порекло: отац му је из Сремске Митровице, одакле је као официр Југословенске војске у отаџбини побегао преко Италије, Швајцарске, где је студирао, до Канаде, за коју је добио стипендију, а у којој ће се касније оженити Канађанком и добити – сина Јована.

Као унук припадника краљеве гарде и син избеглог официра вечито је водио своје битке. Од оних за време студија, преко кандидовања за градоначелника родног Фредерикстона, престонице провинције Њу Брензвик, па до чувеног судског процеса двојици полицајаца у Квебеку који су први пут у историји канадског правосуђа осуђени због претеривања у коришћењу службених овлашћења, захваљујући једином очевицу који је пристао да сведочи. Био је то млади Боснић.

– После тога и тужилац и адвокат оштећеног лица су ми саветовали да напустим Канаду ако хоћу да преживим.

Искористио је позив на венчање свог најбољег друга, који му је послао бесплатну карту, јер је церемонија била заказана у Малезији.

– Прошао сам скоро целу Азију у следећих шест месеци. На том путу упознао сам двојицу људи који су имали пуно новца, без пртљага и одевени у приметно чисте кошуље. Рекли су да се враћају из Индије, да раде у Јапану два-три месеца, а све остало време се забављају. Тако сам стигао у Јапан и нашао сам посао као новинар.

Професионални задатак и распад Југославије доводе га на Балкан. У Београду среће своју садашњу супругу.

– Наш први и једини састанак био је на степеницама испред Народног позоришта. Као и увек, каснио сам. Ишли смо у биоскоп, а после пројекције рекао сам јој да бих волео да имамо четворо деце. Нисам хтео ни да поново заказујем састанак, ни да је питам да ми буде девојка, ни вереница, него сам је одмах запросио. Била је то љубав на први поглед.

Косово до Токија

Весна из Пећи и Џон Боснић из Токија венчали су се у јулу 2000. године у манастиру Студеница, сватови су заједно са младенцима стигли у аутобусу на спрат, праћени музиком циганског оркестра, а успут су одгледали и филм "Ко то тамо пева", по избору младожење.

Током ратних година Боснић је најмање једном годишње долазио и крстарио Балканом. Био је ту све време током бомбардовања, пратио све што се догађало на Космету, а био је и у јазбини ОВК.

– Најупечатљивије ми је остало колико поједини Албанци мрзе Србе, тако нешто нисам никада доживео. Сви су ме одвраћали од одласка на албанску страну, али нисам могао да схватим шта се догађа ако сам само на једној страни. На лицу ми не пише да сам Србин, ја сам Џон. Нашао сам преводиоца који је био Албанац и заљубљен у електронску музику, што ми је говорило да је то човек који другачије мисли. Ушли смо заједно у Приштину и на подручје под контролом ОВК. Сви су били наоружани и пушили марихуану. Разговарао сам на енглеском, а последње питање је било – шта би ми урадили да сам Србин. "Убио бих те одмах", добио сам одговор.

Боравци на Космету учврстили су га у уверењу да се тамо мора урадити нешто практично и једноставно.

– Свету морамо да поручимо да остајемо на Космету и да то и урадимо. Погледајмо једни другима у очи и кажимо: "Враћамо се". Заједно са онима који то хоће да учине добровољно, требало би да крену патријарх, председник државе и владе, а онда би тим примером пошли и други. Моја жена и ја спремни смо да будемо међу првима. Ако бисмо сви тако заједно радили могли би да направимо план који није самоубилачки и да истовремено десет хиљада људи уђе и остане на Космету, и тако у неколико таласа. Треба да имаш свој сан, а онда и да га живиш – вели Џон Боснић, који реновира дедину кућу у Сремској Митровици и намерава да се врати идуће године у Србију.