Зашто падамо на тужне приче

Сцена прва: млада мајка с дететом у једној и гомилом „медицинске” документације у другој руци звони на ваша врата и са сузама у очима објашњава да прикупља новац за операцију свог детета коју је могуће обавити само у иностранству. Куцала је на врата бројних установа, али није успела да сакупи новац који живот значи. Једина нада за спас њеног детета су људи великог срца у које убраја и вас...

Сцена друга: усплахирена млада жена куца на прозор вашег аутомобила са објашњењем да јој недостаје само сто динара да купи бензин. Управо је схватила да је превише новца потрошила на пијаци, на пумпи не примају картице, а деца су јој остала сама код куће...

Ако је веровати искуству наших суграђана ове сцене постале су свакодневна појава. Колико пута сте истресли ситниш из новчаника, купили сладолед у летњем или чоколаду у зимском периоду у „замену” за осмех тамнопутог малишана.

Играјући на карту емоција и закона великих бројева, који каже да ће барем једна од двадесет особа насести на „мини драму”, просјаци разапињу широку мрежу тужних прича у којима „статирају” црквени дани у календару, деца која чекају операцију, мале пензије и велики дугови. Објашњавајући разлоге због којих „купујемо” ове тужне приче, Небојша Јовановић, психолог и ОЛИ психотерапеут, истиче да свако од нас зна да су ове особе најчешће „статисти” у режираној представи, али додаје да је ипак прва мисао која нам прође кроз главу – можда је све то превара, али не желим да огрешим душу...

– Другим речима, ми више „страхујемо” за сопствену душу, него што бринемо о души детета или особе која од нас тражи милостињу. На известан начин, та наша стрепња јесте реликт магијског мишљења које препознајемо у идеји „ако не урадим нешто добро, десиће ми се нешто лоше” – из истих разлога куцкамо у дрво, променимо правац кретања када нам црна мачка пређе пут и богобојажљиво својим пријатељима шаљемо мејлове који се завршавају речима – ако ово писмо не пошаљете на адресу барем десет ваших пријатеља, доживећете велики губитак.

Разлог због ког већина људи у сусрету с малим просјацима пребира по новчанику у потрази за ситнишом јесте мисао – ово добро дело ме не кошта пуно, а ја се због тога осећам добро. Ми дарујемо новац више због сопствене добробити, него због детета које проси јер, да нам је заиста стало, ми бисмо се забринули зашто то дете неко искоришћава и доводи га у ризичне ситуације.

Ако нам на врата закуцају особе с тужном причом коју поткрепљују „овереном” медицинском документацијом, људи помисле – шта ако је та прича стварна? Шта ако отерам с прага некога ко је смртно болестан? Боље да дам мало новца, него да ме пече савест. Или сматрају да је боље да их неко „мало” превари него да се огреше, заборављајући да преваранти тако оштећују онога коме стварно треба помоћ – истиче наш саговорник.

Пре непуних месец дана на популарним друштвеним мрежама освануло је упозорење једне невладине организације у којем се девојке обавештавају да се на улицама нашег града налазе и малишани који плачу „јер су се изгубили” и прилазе девојкама с молбом да их одведу кући. Такође се апелује да девојке не верују сузама ових малишана и да никако не излазе у сусрет њиховој жељи да их врате родитељима јер су ова деца инструисана да своје „жртве” доведу до трговаца људима.

– Преваранти играју на основне биолошке мотиве – нормално је да жена која наиђе на уплакано дете на улици има потребу да га врати родитељима, баш као што није нормално да се оглуши о дететову молбу. Другим речима, они који смишљају превару добро познају људску психологију и знају да људе покрећу нарцистички или алтруистички мотиви, односно – похлепа – упозорава овај психотерапеут.