Уважавање мишљења детета

Једно од важних права које Преднацрт закона о правима детета регулише јесте право детета на слободно изражавање мишљења. Оно је гарантовано Конвенцијом о правима детета и спада у ред оних права која потврђују спремност друштва да дете призна као аутономно људско биће са својим интегритетом и личношћу. С обзиром на домаћи социо-културни миље у коме доминирају традиционални патријархални заштитнички обрасци понашања према детету, неопходно је да се право на слободно изражавање мишљења детета ближе разради, што преднацрт и чини.

С тим у вези, треба рећи: 1. ово право значи обавезу судова, управних органа и других органа јавне власти, али и свих осталих субјеката који на било који начин доносе одлуке које се тичу детета, да му омогуће да слободно изрази своје мишљење; 2. сви су дужни да мишљењу детета посвете „дужну пажњу”, што значи да треба да буде брижљиво размотрено и вредновано, уз уважавање његовог узраста, развојних могућности, комуникационих и других способности и потреба; 3. утврђена је дужност да се детету на примерен начин пруже сва потребна обавештења да би формирало и изразило своје мишљење.

Дете може да изрази мишљење у судским и управним поступцима на два начина: непосредно или преко заступника. Преднацрт предвиђа да се детету мора обезбедити да приликом изражавања мишљења има подршку школског психолога, стручњака органа старатељства, породичног саветовалишта или друге одговарајуће установе (организације) и, што је посебно важно, мора му се обезбедити да мишљење изрази у присуству особе коју само изабере.

Од ове обавезе може се изузетно одступити ако је то у супротности с најбољим интересима детета. Кључну гаранцију да ће детету бити омогућено да изрази своје мишљење пружа одредба преднацрта којом је утврђена дужност органа да у својој одлуци детаљно образложе како су утврдили мишљење детета и разлоге због којих га јесу или нису уважили, као и да о томе обавесте само дете. Таква законска дужност сада не постоји.

Од изузетне су важности правила о положају детета у судским, управним и другим поступцима у којима се одлучује о правима детета. За разлику од важећих прописа, према којима je дете сведено на објект поступања, преднацртом је предвиђено да дете у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима има положај странке.

Дете заступа његов законски заступник али преднацрт предвиђа да дете које је навршило десет година може само или преко пуномоћника кога изабере да предузима радње. Уколико орган који спроводи поступак утврди да између детета и његовог законског заступника постоје супротни интереси, дужан је да без одлагања детету постави тзв. колизијског заступника који ће заступати дете. Важећи прописи не пружају јасне инструкције у вези са саслушањем детета. Преднацртом је тај пропуст отклоњен тако што је предвиђена дужност органа да детету пре саслушања пруже одговарајућа објашњења, као и помоћ и подршку стручног лица како би дете разумело своју улогу у поступку и савладало стресну ситуацију у вези са давањем изјаве.

Коначно, преднацрт прописује неколико важних заједничких начела. Сви органи су, пре свега, дужни да ове одлуке доносе у складу с најбољим интересом детета. Поступци су хитни, јавност је у њима искључена, а сви подаци саопштени у току поступка представљају службену тајну, изузимајући податке који се морају саопштити на основу закона.

Дужност је органа и да се у сваком поступку који се пред њим води донесу одлуке које су потребне ради заштите права и интереса детета. На пример, ако се води поступак за заштиту једног родитеља од насиља у породици, суд је дужан да по службеној дужности донесе све потребне одлуке како би била заштићена права и интереси детета. Органи јавне власти су такође овлашћени да утврде све чињенице које су важне за доношење правилне одлуке, не чекајући да их странке изнесу, а нису уопште у вези са захтевима странака, тако да могу донети одлуку којом се на најбољи начин штите права и остварује добробит детета. Усвајање закона о правима детета подразумева и потребу да се многи закони ускладе с новим решењима, како би Конвенција о правима детета била у потпуности укључена у домаће законодавство.

Повереница за заштиту равноправности, професорка универзитета, чланица Радне групе за израду Нацрта закона о правима детета