Нуђено и суђено

Када говоримо о Србији и другим земљама тзв. западног Балкана, питање је у којој је мери ЕУ у стању да одржи перспективу чланства која је дефинисана на самиту у Феири 2000. године (поновљена на Загребачком самиту ЕУ – западни Балкан, веома оснажена и заокружена у Солуну 2003.)? Процес је започео у октобру 2005. преговорима са Хрватском и додељивањем статуса кандидата Македонији. Тежак и дугорочан процес, види се сада, пошто је прошло годину дана, а преговори с Македонијом још нису заказани. Није сигурно да ли ће бити заказани и током нове 2007. Иако су веома високе оцене спремности Хрватске за чланство, није сигурно хоће ли оно бити могуће без новог устава или другог основног уговора о ЕУ.

Иако се очекивала већа подељеност па и криза у ЕУ у вези са Турском, постигнуто је јединство са негативним предзнаком. Неиспуњавање свих услова из протокола из Анкаре довело је већ у децембру 2006. године до одлуке Европског савета да заустави преговоре са Турском.

Нема озбиљних наговештаја о перспективи чланства за Молдавију, Украјину и Грузију. Али се зато у вези с овим земљама озбиљно размишља о алтернативама пуном чланству.

Суштина дилеме је како да се даље охрабре тешке реформе неопходне свим овим земљама, ако истовремено нема убедљиве перспективе чланства. Они који су унутар ЕУ поборници даљег проширења, ову дилему виде као квадратуру круга. Они су перспективу чланства видели као суштинско средство да се постигне безбедност, стабилност и економски напредак на европском континенту. Ништа друго не види се као тако убедљиво средство реформских преображаја друштава, као што је то (било) припремање за очекујуће ЕУ чланство...

Неки сматрају да је опасно и говорити о алтернативама чланству у ЕУ. Брине их хоће ли реформски процеси застати ако се проговори о алтернативама. Ако се мисли на алтернативу у смислу замене за чланство, то је веома обесхрабрујуће. Ако се мисли на алтернативне инструменте постојећим инструментима за придруживање, то је нешто о чему су потенцијални кандидати спремни да разговарају. Питање алтернативних инструмената даљег европског проширења важно је како би се у периоду наглашеног скептицизма грађана ЕУ према проширењу, нашли начини да се реформски процеси у европском суседству стално охрабрују и убрзавају.

Једна алтернатива могла би бити постојећа европска политика суседства која обухвата готово све, осим институција. Одличне намере, али нема дубље политичке подршке код грађана ЕУ. Нема ни осећања власништва над тим процесом од стране оних којима је ова политика намењена. Делује им неубедљиво и необећавајуће. Западни Балкан није исто што и северна Африка.

Друга могућност је политика приступа интерном ЕУ тржишту и паралелни сет институција које би биле дефинисане националним законодавством. Одредбе из acquis communitaire (заједничко европско право) постају део националног законодавства земаља које улазе у заједничко тржиште али не и у чланство ЕУ. Нешто као "чланство без гласачког права". Прихватиле су то Норвешка, Исланд и Лихтенштајн, и то зато што су оне институционално и економски спремне за чланство у ЕУ, али њихови грађани не желе формални улазак у ЕУ. Резултат – ове земље су готово у потпуности интегрисане у ЕУ простор и то не само када је трговина у питању. Недовољно охрабрујуће и недовољно мотивишуће за реформе које су потребне балканским земљама. Осим тога, балканске земље су у потпуно супротној ситуацији: њихови грађани желе и подржавају улазак у ЕУ, због чланства су спремни да подрже тешке економске и институционалне реформе, али још су далеко од тога да су испуниле економске и политичке услове.

Можда је одговор у новом пакету досадашњих појединачних европских политика. Рецимо, пакет који би чинила: а) могућност приступа заједничком европском тржишту; б) учешће у заједничкој европској спољној и безбедносној политици; ц) учешће у заједничкој контроли граница и борби против организованог криминала. Потребно је дефинисати право учешћа ових земаља у процесу доношења одлука које би се односиле на ове области, избегавати претходно припремљене ЕУ одлуке, како би ове земље прихватиле да су поштоване и равноправне. Повећати сарадњу на експертском нивоу. Постепено проширивати круг "неосетљивих" питања о којима се заједнички разговара и одлучује...

Такође би било потребно да се повећа финансијска подршка ЕУ намењена подршци реформама, како се не би догађало, као што је сада случај, да се стварна финансијска подршка добија тек стицањем својства кандидата. Корак напред у правом смеру јесу ИПА инструменти и фондови, којима је, и земљама као што је Србија (није кандидат), омогућено да повуку део средстава које би убрзале реформе у појединим областима и коначно нас довеле до статуса кандидата.

Оваквим приступом постепеном укључивању и постепеном проширивању области у којима се заједнички одлучује била би створена мрежа која превазилази шенгенски и друге (економске или институционалне) зидове. Европа би постајала јединствена и у времену када нема оне почетне подршке проширењу какву смо видели 90-тих.

Одлука о овим алтернативним инструментима зависиће и од тога какву ЕУ желе њени грађани. Да ли ће то бити само један велики заједнички економски простор, или политичка заједница? Да ли регионални или глобални актер? На ове одлуке утиче и старосна структура становника ЕУ. Њена економија пред изазовима глобализације вапи за новим, младим радницима који ће је учинити конкурентнијом и који ће попуњавати пензионе фондове. Ти радници могу да дођу са Далеког и Блиског истока, из Украјине, са Балкана и са севера Африке. Када дођу, остаће. Боље и радници из земаља са истим сетом закона и политичких процедура него са бродова.