Гоја је свуда око мене

Мадрид – У Задужбини La Caiha у Мадирду, у сарадњи са Музејом Лувр, отворена је изложба под једноставним називом „Ежен Делакроа (1798–1863). Куратор ове мадридске поставке Себастиен Алар, шеф Одељења за сликарство париског Лувра, потрудио се да окупи највећи могући број Делакроових слика, како из јавних тако и из приватних водећих европских и америчких колекција.

Изложба је подељена у неколико целина, почев од „Студија женског тела”, „Портрет и британски утицај”,преко „Грчке драме”,затим дела посвећеног„Књижевним узорима”(од лорда Бајрона, преко Волтера Скота, па све до мита о Дон Жуану),са посебним освртом на литографско представљање Фаустау одељку„Фауст кроз илустрације”, до централног дела попут „Успомене и пут у Мароко”и „Лов на лава”. Поставка се завршава целином „Пејзаж и дух”.

Оно што је постигао француски куратор у оквиру шпанске поставке, јесте да, захваљујући недавно објављеним „Дневницима” које је уметник водио, а који су угледали светлост дана 2009. године, прикаже и повеже Делакроове теме и замисли са Шпанијом и са шпанском уметношћу, те отуда не чуди што на поставци откривамо детаље када се Делакроа упознао са Гојиним радовима – најпре у кући свог породичног пријатеља Феликса Гијемандеа, кад је открио портрет дечаковог оца који је насликао Гоја. Потом, да је Делакроа био први уметник у Француској који је угледао Гојине „Каприћосе” и на крају како се на свом путовању за Мароко 1832. године, Делакроа задржао у шпанским градовима Алгесирасу, Кадизу и Севиљи, који су оставили врло живописан утисак на сликара. О томе сведочи и уметниково писмо другу из школских дана – Жан-Баптист Пијеру – у коме дословно каже „Гоја је је жив и свуда око мене”.

Отуда не чуди што на изложби пратимо велико интересовање сликара за орјенталне мотиве и костумбристичке догађаје, и управо, након његовог обиласка северне Африке и Марока, остају забележена дела попут: „Арапске вође”, „Јеврејка у Тангеру”, „Дервиши из Тангера”, „Јеврејска свадба у Мароку”, и на централном месту „Жене из Алжира у својим одајама”. На овој слици гледајући харем заправо ишчитавамо једно новије виђење маварских жена у свој лепоти њихове одеће, са детаљима за украшавање, праћених папучама, огрлицама, укосницама, док седе поред наргили и испијају чај.

Такође под утицајем лорда Бајрона, пре свега његовог дела „Путовање Чајлда Харолда” (1812), које ће Бајрона одвести до учешћа у грчко-турском рату и где ће изгубити живот на страни грчких побуњеника, Делакроа ће се заинтересовати за тај рат, и управо на својим платнима оживети сцене, попут „Студија за масакр у Киосу”, „Грчка драма”или„Грчка на руинама Мисолонгија”. Ова потоња ће, како истиче куратор изложбе, трајно остати у нашој визуелној меморији као начин на који је представљен симболичан отпор устаницима.

Делакроово име везује се и за велике композиције са историјским темама и уопште историјским личностима, које наглашавају драмски моменат, покрет и боје, што је револуционарни помак уметника у односу на до тада распрострањену неокласичну уметност.

На овој мадридској поставци смо у могућности да видимо лепезу уметникових тема: од портрета, често личности из јавног живота (чак и чувени аутопортрет уметника који је себе представио као лика Едгара Рејвенсвуда из Волтер Скотовог дела „Лучија од Ламермура”), или друге књижевне теме о Дон Жуану, кога слика усред мора захваћеног бродоломом, преко тема где доминирају животиње (изванредна студија лава, али и тигра – јер је познато да је Делакроа употпунио своје образовање изучавајући биљке и животиње, па зато често и има антропоморфни концепт сликарства), до великих акварела (нарочито у каснијој фази живота кад се настанио на југу Нормандије), или пак литографија које имају за теме књижевна дела. На крају, ту су скице и нацрти за велика платна за приказивање женске нагости, али на начин да то нису лепе, белопуте музе, већ напротив жене Маварке и Берберке, где је са великим умећем и односом боја успео да прикаже тамнију пут, а да опет не наруши естетику дотадашњих пожељних женских модела.