Нашем исељенику треба рећи да није сам

Повoдом текста ,,Фалсификати оригинала”, ,,Политика”, 8. децембра

Није битна моја поезија, нити Дашин, нити Радмилин рад. У суштини, овде је битан став, дискурс о расејању, а тај став, тај дискурс је поразан, и од свих пораза Србије, један од најакутнијих. Он говори о томе са колико се стереотипа носи београдски човек данас. Он говори о социоисторијском аутизму данашњих школованих Београђана. О томе вреди говорити. Са гневом или са чежњом, сад свеједно. Јер од тих стереотипа га не лече, очевидно, у Србији, данас, чак ни писци (или они, које је „елита” прогласила таквим).

Књижевник би требало да осветли, да појасни, да контекстуализује. Песника превасходно занима појединачно. Аутентично. Жив живот, индивидуална истина. Олака квалификовања, уопштавања, груписања, жигосања нису књижевни, нити социолошки, него идеолошки говор највулгарнијег вида. Можда наслеђена пракса прошлости. Данашња елита је врсно изводила слетовe, певала пионирске песме. Слабо је ту места за критичку свест у земљи која није извела своју лустрацију, нити повратила одузету имовину. Произвољност, осорност, чак охолост одраз су те површности. Црта наше митоманије испољава се и у томе. Наш је човек, и иначе – свезнадар. У току деведесетих година озбиљно сам се запитао – не једном – јесу ли нас такви, са таквим менталитетом, представљали свету? Јесу ли такви, у дипломатији, преговарали – за милог бога, и у ваше и у моје име? Добро рече један од коментатора: ваљало би расправљати, не толико о питању одласка (наше је старе већ описао Меша Селимовић у роману „Острво”), колико о питању повратка, односно о разлозима због којих се људи у Србију не враћају. Срећом, тим поводом, ,,Политика” негује рубрику „Мој живот у иностранству”. Нама су управо важна та искуства: не своди се школованост на друштвене науке, нити пак сви морају бити школовани е да би били задовољни собом, својим животом, е да би стекли нешто животне мудрости. Разни су облици остваривања себе и самоспознаје: на то, такво путовање, на откривање тих туђих, а нама блиских, живота, нас позива свака њихова, често самокритичка, исповест. Неке од тих исповести су чак и чисти књижевни драгуљи. Можда је време да ,,Политика” отвори рубрику под насловом: „Мој повратак из иностранства, па поновни одлазак из Србије”, како би обим и слика наше теме били потпуни.

Нашем исељенику треба рећи да није сам. Да има и других чија су искуства слична (да парафразирам мудрог Ујевића), и да су та искуства плодоносна. Нашег исељеника треба ослободити осећања кривице. Београд и расејање нека поново читају Константина из Островице, Гундулићев портрет потуцања последњег Бранковића у спеву „Осман”, Орфелина, Пишчевићеве оца и сина, романе Црњанског (распон тог књижевног материјала иде од 15. до 20. века). Ми се вековима остварујемо другде, и другачије, а вазда и навек свесни себе – својих корена, својих домашаја. Јер исељеник својом културом зрачи, и друге људске заједнице препознају аутохтоне вредности за које је везан. Камо среће да Београд поштује своју емиграцију као Јерусалим, Пекинг или Јереван своје.

Нека се исељеници не осећају кривима јер су отишли. Нека учине мир са собом, и мир с Београдом. Један им је живот дат, нека га остварују, ма где да су. Пут је наш пут самоспознаје. То етичко и естетско постигнуће, највиши је врх људске егзистенције. И Берђајев и Набоков су егзиланти. И Берђајев и Набоков су Руси. Традиција не познаје границе. Традиције су вишеструке. Растко умире, сам, у туђини, Црњански је обневидео од чежње за Србијом, Црњански се вратио. Јер свима је нама „Ламент над Београдом” први и последњи наш стих. Круна свих чежњи. Макар се Београду, „Тамном вилајету”, више не враћали. Ко је, у љубави за Рим, био дубљи и потреснији: Август или Овидије? Цар или његов изгнаник?