Библија за билдере

Прелиставам Библију за билдере и као сваки јеретик, који је последњи пут посетио теретану на радном задатку у Ћуприји, када сам тамошњег председника општине, иначе доброћудног чикицу, наместио да позира фоторепортеру на некој смешној справи која подсећа на кажњеничко место веслача на галији – одмах до прозорчета – размишљам да ли бих уопште могао да ово помпезно издање подигнем и спустим 60 пута, у три серије. Можда, али, пре тога бих морао да за сваки случај окренем старе другаре из Хитне помоћи, кардиолога, анестезиолога и шофера, који би за сваки случај подигли ниво борбене готовости на највиши степен. 

Издавачка кућа "Дата статус" из Београда превела је и објавила књигу "Анатомија тренинга снаге" на српски језик. Аутор и илустратор Фредерик Делавер, бивши глодур магазина "Powermag" и новинар "Le Monde du muskle", написао је светски манифест за вежбаче, билдере, спортисте и остале који тренинге сматрају светим чином.

Један од пријатеља, који добро зна да сам последњи пут одиграо баскет пре две године, када је мој незграпни двокорак подсећао на успорени снимак бурета које се неконтролисано котрља по терену на коме се, иначе, деца играју кошарке, препоручио ми је књигу, претпостављајући да ме бар она може вратити у игру.

Један од гуруа уличног баскета био је заправо Карабурмац Шојка, висок око 180 сантиметара. Био је шатиран као Сајмон ле Бон, мршав и анемичан као Драган Николић у филму "Кад будем мртав и бео". Шојка је играо плеја за локални кошаркашки клуб "Карабурму", давао је по 40 до 45 кошева по мечу у малим лигама, а уживао је да понижава "Звезду" и "Партизан" када им је "Карабурма" била спаринг партнер.

Али, питаћете се, какве везе има метиљави, генијални и нациркани Шојка са "Анатомијом тренинга снаге", преведеном недавно на српски? Ова бриљантна књига враћа нас у време када је васколики баскеташки Београд морао некако да се супротстави Шојкином терору, а нарочито играма у лову. Јер, многе кошаркашке коцкаре тај самоуки геније отерао је у банкротство. Припадници баскеташког покрета отпора прионули су на једину могућу стратегију против диктатуре играча јегуља: почели су да билдују. Када кажем – билдовање, не мислим на узимање стероида, већ на манијакално вежбање у подрумима, по собама, са оним смешним малим теговима, бучицама. Неки су шљакали и са бетонским одливцима, подсећајући на дивљаке који су управо ишчупали бандеру из тротоара и сада витлају њоме, у неколико серија. Тек су чучњеви били комедија. Није постојала Библија за билдере која би нам пружила увид у функционалну анатомију разноврсних вежби као и препоруке превентивних мера који омогућавају безбедно и сигурно вежбање.

Као приручни водичи кроз тај чудни, првобитни свет набијања мишића, користили су се алманаси у којима су нацртане баје подсећале на морнара Попаја који је скинуо мајицу и, бесан што му Пера Ждера опет није вратио дуг, искаљује бес на клупама и столицама. У то време су се отварале прве теретане у Београду, махом у гаражама локалних силеџија, а већина становништва је мислила да су те пионирске установе у којима се обликовало тело, у ствари магацински простори у којима се одлаже некакав опасан терет који би, евентуално, могао да послужи за обарање режима.

Тако је сирова снага почела да царује на теренима за баскет. Да би остао жив и евентуално здрав, ваљало је да изгледаш као Карл Мелоун, црни Шварценегер, чији је бицепс био нешто већи од кошаркашке лопте. Истовремено, морао си да имаш меку руку као Шојка. Мистер сувоње више нису имале места на београдским теренима. Ако би и преживели егзодус у игри до 21, касније би их одувала кошава.