Запад и телесна казна

Поводом текста ,,Батину у рајски музеј”, ,,Политика”, 14. децембра

Реагујући на мој текст ,,Телесна казна као право и дужност родитеља”, др Миле Ненадић износи квалификацију да наша шира јавност, дакле нестручни људи који подржавају моје ставове о телесној казни,имају свест која „сто, а можда и петсто година” касни за Западом. Разлог за такву квалификацију је тајшто се наши људи усуђују да мисле својом главом и одбијају да изједначе телесну казну (ударац прстима по гузи) од насиља и физичког злостављања деце. Затим и то што одобравају телесну казну као повремену и изузетну дисциплинску меру. Истраживања показују да своју децу тако одгаја око 70 одсто наших родитеља. Претпоставка на којој се заснива ова квалификација је да смо ми овде у Србији примитивни и нецивилизовани, а да је Запад оличење културе и цивилизованости.

Па погледајмо мало на тај Запад и како је тамо регулисано право родитеља да телесно казне властиту децу.

Упркос притисцимаразличитих лобија, у Европској унији постоје земље које одбијају да у своје законе уграде норму о изричитој забрани родитељима да телесно казне властиту децу. То су Велика Британија, Француска, Ирска, Белгија, Италија, Словенија, Словачка, Чешка, Естонија и Литванија. У такве земље спада и Швајцарска. У свим овим високоразвијеним земљама постоје закони који штите децу од насиља и физичког злостављања, али не и од телесног кажњавања. Такво је и наше тренутно законско решење.

Ако др Ненадићу ове европске земље нису довољно „западне”, онда је потребно да њима придодамо и Сједињене Америчке Државе, Канаду и Аустралију јер ни у овим земљама није родитељима забрањено да телесно кажњавају своју децу иако у њима постоје строги закони који децу штите од телесног злостављања. И осталих 150 земаља, које не наводим јер вероватно др Ненадићу не би биле довољно „западне”, одбијају да у своје законе уграде норму о изричитој забрани родитељима да телесно казне властито дете.

То доказује да је став да повремено рационално телесно кажњавање јесте „западни” став. У том смислу могу да честитам нашим родитељима на здравом разуму. Најбоље би било када би и предлагачи закона следили тај став уместо да покушавају да законом „просвете” и дисциплинују примитивни и насилни народ.

Када неко види само дете и његова права, а не и систем и контекст у коме се то дете налази тада заступа педоцентризам. Свака теорија и пракса која полази из таквог застрањивања је дугорочно штетна по децу. Тамо где се дуже време примењује попустљиво, пермисивно васпитање, расте проценат размажене и презаштићене деце, која и када одрасту не постају функционални одрасли већ зависе од својих родитеља. Зашто бисмо ми као нешто најнапредније промовисали и у своје законе стављали нешто што је проблематично и ризично по генерације наше деце? Нарочито онда када то не морамо да чинимо?

Око промовисања изричите законске забране родитељима да телесно казне сопствено дете постоји читав низ манипулација што указује на деловање различитих лобија и интересапојединаца. Главна манипулација је ташто се телесно кажњавање намерно изједначава са насиљем, са телесним злостављањем. У истраживањима се у категорију „насиље” убраја и непристојно опхођење, упућивање увреда, односно „вербално насиље”, тако да резултати указују на велику присутност „насиља” онда када је то истраживачу потребно. За финансирање решавања овог проблема ће се наћи фондови јер о нама већ постоји стереотип настао кроз недавну историју да смо веома насилни.

Често се манипулише и Конвенцијом о правима детета: нигде у овој конвенцији се родитељима не забрањује да телесно кажњавају децу. Напротив, родитељима се гарантују права која су дефинисана обичајима културе у којој живе. Комитет за права детета Уједињених нација чини пет бирократа који немају мандат да тумаче чланове конвенције, већ само да прате њено спровођење у земљама потписницама. Упркос томе, овај комитет објављује своје препоруке које се нама сервирају као обавезујуће.

Усвајање изричите законске забране родитељима да телесно казне дете није никакав услов за прикључење Европској унији. Ни многе земље у унији немају посебан Закон о дечјим правима. Али, ето, ми у Србији смо најнапреднији, ми смо лидер у заштити дечјих права, тако да морамо имати и такав „надзакон” који врви од контрадикторности и несувислости. Зашто би генерације наше деце својом судбином платиле нечију болесну амбицију? Ако су деца наша будућност, онда би судбина наше деце требало да нам буде важнија од Косова.

*Др мед. психотерапеут