Бекство из ужаса провинције

Тематски и жанровски референтна Молијеровој комедији "Смешне прециозе", Стеријина "Покондирена тиква" (1838) разиграно и дидактички критикује друштво, обичаје и индивидуалне манире, при чему се хумор базира на радикалној дискрепанцији између реалности и тежњи протагониста. Представа редитеља Марка Манојловића је савремена интерпретација ове комедије, стилски и идејно прилагођена сензибилитету савремене публике, путем измене текста, инсистирања на приказивању насилних сцена (убиство Ружичића), као и сексуалних односа (Васа-Евица), чиме се Поповићева драматургија приближава језику актуелне популарне културе.

Путем карактеристичних, пренаглашених израза лица и телесних покрета, Весна Чипчић игра Фему као једно инфантилно дериште. Глумица често наступа одсутно и пластично, скоро као да је лутка, извештачено се дури и кревељи, трчи по сцени и театрално се онесвешћава, убеђена да је то знак отмености. Та дефинишућа инфантилност може се тумачити као израз њеног лудила, односно редитељски став да је Фемина опсесија да усвоји драстично другачији културни модел облик схизофреног понашања, крајњи резултат једног темељног одсуства идентитета, што је у целини занимљива, јасна и оправдана интерпретација овог класичног лика српске комедиографије.

Фемину ћерку Евицу игра Гордана Рошчић, као неодлучну, уплашену, неупадљиву девојку, а лик њеног вереника Васе ствара Миљан Давидовић, као одлучног, тврдоглавог, сировог и прилично насилног мушкарца. Павле Пекић изразито театрално обликује лик песника Ружичића, емфатично говори, често се пењући на сто и лупајући мотком у под, што је ефектан начин да се сценски обликује овај лик, један донкихотовски идеалиста, којем је иманентна пародија поетске мелодраматичности. Драгана Чретник игра лицемерну и користољубиву Сару, такође маркантно, као карикатуру помодног хедонизма, док је Фемин брат Митар међу њима најприсебнији, ауторитативан, озбиљан и строг (Бранислав Чубрило Рус). Анчица Марије Остојић је раблеовски ишчашена, мушкобањаста, превише груба, храпавог гласа, по сцени се вуче са избаченим стомаком, и стални је извор комике, због тих бројних, гротескних детаља. Шегрта Јована, којег Фема успева да убеди да одбаци своје порекло и насилно постане нобл, Душан Фелбаб игра као прилично инфантилну особу, што се такође може схватити као факат одсуства његове менталне равнотеже, наравно много блаже него у Фемином случају.

Изглед сцене је редукован и стилизован (Миодраг Табачки), за разлику од избора костима (Лана Цвијановић), који су конкретнији и имају јасну функцију у дефинисању ликова, што је посебно изражено у сцени упознавања Феме и Евице са Ружичићем, када се њих две појављују у ружичастим хаљинама, превише украшене, као пајаци. Осим што акцентују њихову накарадну жељу за припадањем отменом свету, костими су овде и богат извор комике. Инструментална и минималистичка музика Зорана Ерића сугестивно ствара атмосферу отуђености и некакве егзистенцијалистичке празнине, и на тај начин представља коментар на Фемину базичну неприлагођеност.

Гротескна комедија, коју Фема ствара својим лудачким понашањем, постепено се у овој представи претвара у трагичну драму, чиме се потврђује теза да су Стеријина весела позорја од трагедије одвојена врло танком, неупадљивом границом. Крај Манојловићеве представе је остварен скоро у чеховљевском маниру - девастирана низом разочарања и сасвим натопљена очајем, Фема вапи за одласком у Париз, налик актерима "Три сестре", који су усмерени на пут у Москву, такође као вид бекства из ужаса провинције. Фемина фокусираност на одлазак у Париз је, дакле, мотив којим се представа завршава, при чему редитељ изоставља делове текста где Митар убеђује сестру да ће у Паризу моћи да има више мужева, чиме се редукује комичност, а изоштрава трагичност сцене. Идеја одласка у Париз са једне стране Феми даје инјекцију наде, док се истовремено сугерише да њој нема излечења, односно, да је њена заглављеност у лимбу између два модус вивендија непроменљива константа, која је чини једним тоталним, трагичним аутсајдером.