О радницима нема ко да пише

Међународни празник рада је прилика да се подсетимо какав су значај имали радници у социјализму и какав имају данас у друштву постсоцијалистичке трансформације. Некада су они у социјалистичкој Југославији били формални управљачи друштва. Фактички, разуме се, то нису могли бити. Радило се тек о реторици тада владајуће и једине политичке странке. Свим политичарима су уста била пуна радника, њихових права и њихове добробити. Истовремено, други слојеви друштва су са понешто зависти гледали у раднике, па су се трудили да и сами на себе преузму тај достојанствени назив: политички радници, јавни радници, позоришни радници, научни радници, медијски радници, просветни радници, здравствени радници итд. Као да су се сви утркивали ко ће на језику бити већи радник од кога. "Највећи син наших народа и народности" је, такође, причао како је у младости био металски радник.

Све је то правдало владавину републичких и савезног Савеза комуниста као авангарди радничке класе. Наводно, иако радници нису били стварни владари, то је било само због тога што још нису до краја овладали марксистичком доктрином, па их треба водити свезнајућом главом и свемоћном руком СК. Бар су тако политичари причали. Радници су, пак, углавном били задовољни, јер политичари су им се улагивали, а они су имали зајемчен посао, па макар радили веома мало и израђивали производе недостатне каквоће и конкурентности.

Времена су се, међутим, променила. Данас, упркос формалном слављењу 1. маја, радници су непожељна врста. Нико их неће, нико им се не обраћа. Заобилазе их и политичке странке. Штавише, странке од којих би се очекивало да им се обраћају, јер се самопоимају као леве, нпр. Социјалистичка партија и Демократска странка, не опште с њима често. Заправо, једна од њих не помиње раднике уопште. Она друга, пак, много више помиње сељаке, борце у недавним ратовима и, наравно, Косово.

Радници су препуштени на милост и немилост социјалној и националној демагогији радикалних десничара, тј. српских радикала. Они ионако обећавају све што им на памет падне, па им није тешко да обећају и решење незапослености и хлеб за три динара; и Србију до Карлобага и Огулина. Чињеницу да је њихов економски програм неолибералан, што значи да за раднике ′леба нема, недовољно образовани трудбеници не знају.

Неко може рећи: а зашто би такве ствари морали знати? Питање није сасвим умесно. Наиме, они не морају знати, али леве политичке странке би требало то да им објасне. Но, како да им објасне, ако им се не обраћају? Није ли време да размисле о пецању радничких душа? Није ли време да размисле о помагању стварања синдиката који ће нешто значити? И да почну ценити више раднике од оних који раднике израбљују на начин енглеских капиталиста XIX века?

Каква су права запослених уопште, а посебно мануелних радника? Да ли се она поштују само када се хиљаде младих и јаких радника мушког пола удруже зарад одбране својих интереса, као нпр. у "Црвеној застави"? Цену, разуме се, плаћају порески обвезници. Слаже се с том тврдњом и писац ових редова. Једина је разлика што десничари у влади из разлога политичке пробитачности то не говоре јавно.

Радник у данашњој Србији, нарочито ако је средовечан и без квалификација, спада међу "презрене у свету", "сужње које мори глад". Људско достојанство доведено му је у питање. Послодавац је у положају господа Бога; често налаже да се ради свим данима у недељи, па и благданима (могуће је да баш у вашем комшилуку неки мученици раде таквим ритмом у оближњој пиљари). Макар се радило и о самом Дану рада. Као да радник у Србији зна кад је Дан рада и шта он симболизује? Није његово да то зна, његово је да што мање мисли и што мање пита. Ако нешто припита или направи грешку, газда ће га изгрдити, па и пред муштеријама (писац ових редака присуствовао је таквим сценама). Ако нешто од овога помисли, завршио је каријеру радника. Сели се међу незапослене. Ове "резервне армије рада" има бар у Србији довољно. Могли бисмо је и извозити, али ко те пита, политичари ће се и даље лагано договарати о влади, јер њу је забога тако тешко направити. Фотеље је тако тешко расподелити међу толиким заинтересованим који свакодневно разбијају главу о Косову. Ти наши горди и достојанствени, дивљења достојни национални радници

Радници? Синдикат? Социјална права? У којој земљи и у којем времену живи онај ко поставља претходна питања? Шта уопште те речи значе? Да ли знају они који се сматрају вођама левих политичких странака? Да ли знају да послодавци примају раднике на пробни рад током месец до два дана, а онда их отпуштају, јер тобоже нису задовољили? Разуме се, нису их пријавили, нису им дали оно што им по закону припада, а и плату им умеју закидати скоројевићки неретко полуписмени бездушници. Контролори послодаваца су, може бити, потплаћени? Казни свакако нема. Чује ли ико очајнички вапај радништва у данашњој Србији? Странке и богаташи који их финансирају? Неко други?

О tempora, o mores!

Срећан 1. мај!