Радикална лоботомија

Прекосутра је Бадње вече, право је време за једну мисаону игру. Постанете, рецимо, богати и запослите једну особу, младу и лепу, да вам спрема кућу. Сада све догађаје треба да гледате очима успешног послодавца који је ове године увећао приход фирме за неких петнаестак одсто (поређења ради, скоро троструко више од овогодишње српске стопе привредног раста). Колики је то посао, шта је све требало "одрадити", колико послова организовати, коме се све љубазно насмешити, коме прећутати, а коме запретити, то само ви знате. Као добар домаћин, кућној помоћници повећавате плату. Али – ево овде почиње мисаона вежба – колику повишицу дати? Свако повећање до петнаест одсто вам "игра", јер ће у том крајњем случају ваш профит порасти колико и укупан приход фирме. Свака дарежљивија повишица умањиће профит испод вашег радног учинка, што не би спадало у уобичајене манире пословног света на планети Земљи.

Игра се наставља тако што ви прочитате у новинама да је просечна плата ове године порасла двадесет одсто, те и ви сузних очију тако поступите. Гле чуда, ваша кућна помоћница тиме нимало не буде задовољна. То вече видите је на телевизији како у уличној анкети тврди да никада није било горе, а вама се леди око срца. Већ сутрадан она вас, уместо с ринфлајшом и лењом питом, дочекује са финансијском полицијом (шурак јој ради тамо), тражећи да јој дате стално, легално запослење, што значи да ћете на 100 динара плате држави давати 63, а само до јуче чак 73 динара. Неће проћи дуго, тражиће још једну повишицу, уз чувену реченицу: "Питам ја вас зар стварно мислите да се од ових пара може живети!". Да не буде гужве опет дајете повишицу. Ако сте помислили да је отпустите, заборавите на то: она више не ради на црно. Замислите на крају да уместо те једне имате четири кућне помоћнице (упошљавали их укућани, преко везе) од којих вас прва поткрада (то се стручно зове "тунеловање"), друга по цео дан телефонира и уздише, трећа ради лоше и разбија по кући, а тек четврта ради скоро како треба.

Као човек и као послодавац, сада ћете видети и сами да то тако даље не иде. У овом случају вама се једино исплати да лепо преселите самог себе у најлуксузнији хотел и тако у најмању руку себи преполовите трошкове спремања куће. Скоро да сте донели одлуку о пресељењу, кад оно – почиње предизборна кампања! Партије се обраћају свима нама: радницима, послодавцима и незапосленима. И шта говоре?

У кампањи, већина партија својим порукама циља просечног гласача, што ће отприлике бити баш та ваша кућна помоћница. Сви ће је обасипати лажним надама, али то је уосталом прича њеног живота. Она их зато слабо и слуша – "јер сви причају исто", каже. За њу су различити једино радикали, чија је тактика другачија: они се не обраћају неком имагинарном просеку, већ оном екстремном радикалском гласачу, а када њега дохвате онда исту причу ублажавају и пеглају не би ли овако "из корнера" добацили до просечног бирача, дакле, до ваше кућне помоћнице. И тако ће она сазнати о новом антисрпском удружењу које послује под шифром ЦЕФТА, што је само појавно неки Споразум о зони слободне трговине југоисточне Европе, а где у ствари садашња издајничка српска влада по политичком налогу (како другачије, питамо се) наставља разарање српске економије и будућности. Код нежнијих радикалских душа, ипак, традиционално више пали егалитаризам: хлеб од три динара, свима исте плате (прича из 1999. кад су били на власти), уз неизбежни епски додатак о томе како су лопови, криминалци и издајници криви што хероји тако лоше живе. Сигурно је да радикали своје бирачко тело не могу да извуку из беде, али је тајна у томе што они то и не покушавају: неће ваљда сами да крње сопствено бирачко тело! Уместо тога, они нуде мантру самозаборава коју са задовољством конзумира барем трећина свих гласача у Србији.

Странке демократског блока би по свим правилима требало директно да нападају гласачки листић ваше кућне помоћнице, али гле чуда – и тамо сушта радикалска мантра: ми први волимо Палму и Арканову Цецу, а ми други делимо субвенције, а богами и све што нам се нађе под руком, а ми трећи искорењујемо незапосленост уз импресивни раст плата! А сви заједно делимо бесплатне акције, дајемо премије, повећавамо пензије и поправљамо школе у селима где додуше нема више ђака, али не правимо питање око ситница – нису то ваљда наше паре! Четврти ће то све изменити јер ништа не ваља, само се тога нису сетили у време кад су били у врху државе, али нема везе.

Ваша кућна помоћница више их не слуша, али они ипак не говоре у ветар. Чују их послодавци који са нама учествују у овој божићној мисаоној игри, питајући се непрестано – умеју ли ови нешто да створе, или би само да деле оно што ми створимо? Вама као поштеном послодавцу у оваквом систему једино се исплати да постанете донатор тих истих партија, те да на тај начин себи рентирате једну личну правну мини-државу. Судећи по кампањи, у којој нико не гради амбијент и где нико не препоручује своје државничке вештине, демократским партијама очито је то и циљ: радикалски гласови и нова финансијска познанства са приватним послодавцима попут вас. Визионарски, транспарентно, европски, нема шта. Народ који има такве демократске партије стварно не треба да брине за своју будућност.

Професор на Економском факултету БУ и сарадник Центра за либерално-демократске студије