Шест плесних комада
Позната израелска играчица Талија Паз која је тренутно на челу Балета опере у Тел Авиву, наступила је, после Исмаила Иве, као још један соло играч на Четвртом београдском фестивалу игре. Талија Паз је добитник бројних награда и сарађивала је са значајним светским кореографима попут Нахарина, Мац Ека, Ингера...
На сцени Београдског драмског позоришта ова играчица извела је три кратка комада. Први "Магнолија", у кореографији белгијског кореографа Стајна Селиса на музику Малера, апстрактно је дело, а Пазова је у њему изузетно изражајна и експресивна. Њено тело је гипко, еластично, снажно. На глави има високу пунђу, а обучена је само у танак црни шортс, па тако гледалац може да има увид у рад сваког њеног мишића, да прати заправо једну студију људског тела. "Магнолија" је занимљива плесна креација, али права кореографска посластица уследила је у другом балету, једноставно названом "Љубав" у кореографији Шарон Ејал, на изузетно инспиративну музику Лизе Ђермано. Овај соло је у исто време поетичан, узбудљив, необичан, најчешће мрачан и суморан, тек повремено обојен дозом оптимизма. У њему су све играчке способности Талије Паз дошле до потпуног изражаја – њена добра техника и савршено владање телом, али и способност да покретом убедљиво, без патетике, искаже комплексна унутрашња стања. "There is love to be found"... Љубав је ту, треба је пронаћи... пева Лиза Ђермано и када на крају Талија изађе, остављајући сцену пусту, сасвим празну.
И на крају забаван и духовит комад "Хабајата", у кореографији Најџела Чернока, једног од оснивача чувене британске компаније ДВ8, са којом је Пазова такође сарађивала током своје каријере. Као у кабаретском или ток шоу-програму, она прича са публиком, шета по гледалишту, игра час опуштено као у дискотеци, час комбинује форму мјузикла са формом савременог плеса.... Игра се са микрофоном, баца по сцени балоне, телефонира, пресвлачи се... и, све то ради неформално, симпатично, са великом дозом сценског шарма.
А у наставку Фестивала америчка плесна компанија "Тулза балет" извела је такође три кратка балета. Само овај пут избор дела био је у најмању руку чудан. Прво смо видели комад "Иза кулиса", у кореографији јужнокорејске кореографкиње Јанг Сун Хју. Једноставна прича о дешавањима иза сцене док се играчи спремају за наступ, заправо је низ соло и ансамбл деоница у стилу мјузикла, али стилу који је одавно превазиђен и лишен оригиналних плесних елемената. Играчи су полетни, увежбани, технички добри, али остаје утисак да је дело креирано пре двадесетак, а не пре само две године.
Затим је уследило изузетно остварење чувеног шпанског кореографа Нача Дуата – "Без речи". Овде смо видели играче у потпуно другачијем светлу, софистициране, меких, нежних, сливених покрета, обучене у трикое у боји коже. У позадини, у десном делу сцене, на црној завеси се пројектују њихови покрети као замрзнуте црно-беле слике што, укомпоновано са Шубертовом музиком и Дуатовим маштовитим, лирски обојеним пасажима, целу атмосферу чини још деликатнијом и лепшом.
Онда опет изненађење, комад "Девет Синатриних песама", у кореографији Твајле Тарп, дело које више приличи неком мјузик холу него позоришној сцени – бљештави костими и плесни парови који играју на популарне Синатрине мелодије. Али овај свакако превише комерцијализовани плесни комад предвиђен за најширу публику, ипак је имао и својих атрактивних момената – његови играчки одлично изведени дуети деловали су релаксирајуће, омогућивши публици да се опусти и врати у простор америчких плесних дворана, и у једно наизглед гламурозније и романтичније време.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


