Прво се запитајмо откуд тај проблем

Ромски женски центар ,,Бибија” се већ петнаест година бави проблемима ромских жена. Дружећи се са Ромкињама у женским радионицама среле смо мајке које су седамдесетих и осамдесетих година завршавале основну школу, док су њихове ћерке данас полуписмене. Током целог овог периода основно образовање је код нас обавезно, али раније је та обавеза чешће испуњавана него данас. Зато не бих рекла да је образовање ,,ромски проблем” или ,,проблем ромске заједнице”, него је, пре свега, проблем друштва које није ускладило своје активности са тежином ситуације. Није проблем ни ,,ромска девојчица” која не иде у школу, него то што се друштво није добро организовало да проблем њеног образовања успешније решава.

А могуће га је успешније решавати. Само се прво треба запитати откуд тај проблем, или још боље, треба ту девојчицу упитати: „шта не ваља у тој школи?”. И она ће вам рећи: први проблем је језичка баријера, српски није њен матерњи језик, није језик на којем је проговорила ни који најчешће чује у својој кући. Зато мислим да је код уписа у први разред, и у даљем школовању, важно да деци буде приступачно градиво и на језику који је њихов матерњи. Овај посао преузели су педагошки асистенти и асистенткиње који су својеврсна спона између школе, родитеља и ромских ђака. Проблем незнања језика је, међутим, само ублажен, јер асистената је у целој Србији 180, а грубе процене говоре да би их требало да буденајмање 400.

Други проблем са којим се, кад је о образовању реч, суочава ромско дете је материјална ситуација. Кад се превазиђе проблем личне документације, и кад се име детета из оближњег ромског насеља нађе на списку ђака основне школе, следе нове баријере: млади ђак најчешће нема књиге, свеске, одговарајући прибор. Нема ни одговарајућу одећу и обућу. Можда би једно од решења било поновно увођење ђачких униформи. Колико год изгледало као корак назад, то би била порука друштва да у школи сви крећу са исте црте и сви имају једнаке шансе. За једну ромску девојчицу, која долази из друкчијег социјалног миљеа него већина друге деце, то би био важан подстрек.

Трећи проблем са којим се ромски ученици и ученице суочавају је дискриминаторна клима која, можда и несвесно, влада учионицом. Девојчице које изостају из школе су нам причале да су их дискриминисале и теткице које чисте школу, али и директори и вршњаци и вршњакиње. Чини ми се да у овом случају наставно особље треба да одигра важну улогу у промовисању поштовања различитости, и то не само кад су у питању ромска деца. Обавезно стручно усавршавање наставног особља за индивидуализован образовни рад и интерактивну наставу треба да да значај темама као што су сузбијање стереотипа, предрасуда и дискриминације. Охрабрити једанаестогодишњу Ромкињу да истраје у школским обавезама, а она непрестано касни у школу јер је мајци помагала око ручка, а са последњег часа мора да жури јер су њена млађа браћа и сестре сами код куће, најмање је што савест њене наставнице може да учини.

Уз поменута три проблема не треба изоставити и четврти – услове у којима живи просечна ромска породица. То су: хладноћа, мали простор, без радног стола за ђака, без компјутера, понекад и без струје. Иако тежак проблем, и он је ипак решив. Бар у оном делу у коме школа може да притекне у помоћ –да, на пример, два сата пре и два сата после наставе организује активности у компјутерској учионици, да се ученицима омогући приступ интернету, јер ће тада имати и заједничке теме за разговор на одмору. Школа треба да отвори своја врата широм и инклузивни принцип (принцип укључивања) примени у пракси.

Према томе, питање образовања ромске деце може се успешно решавати ако друштво не користити исте механизме као да се бави образовањем већинског становништва. Проблем се може решавати само у складу са његовом тежином и са чињеницом да је реч о посебно угроженој групи.

Активисткиња Ромског женског центра ,,Бибија”