Блокада са Кипра

Турска је кандидат за чланство у Европској унији од Хелсиншког самита 1999, а преговоре о приступању започела је кад и Хрватска, 2005. У првих шест месеци прошле године, током аустријског председавања, Турска је успела да оконча само једно од укупно 35 поглавља о којима се преговара и до краја године више ниједно због препрека које постављају кипарски Грци.

Лидери ЕУ су недавно усвојили препоруку Европске комисије да суспендују осам поглавља турских преговора о приступању због примедби кипарских Грка. Узнемирен и разочаран, турски народ верује да им кипарски Грци преко ЕУ намећу своју вољу и да се, нажалост, догодило оно што је Турска упорно покушавала да избегне још од поменутог Хелсиншког самита: односи између Турске и Европске уније зависе од питања Кипра. Администрација кипарских Грка је приметно обрадована оваквим исходом и несумњиво ће наставити да ствара препреке на путу Турске ка Европској унији.

Да ли је Унија легално и право место за расправљање и решавање кипарског питања? Нипошто! Од 1963. наовамо питање Кипра је било у рукама Уједињених нација, а откако је грчки Кипар постао њен члан, Унија поготово не треба да се меша у то јер је сада једна од страна у спору њена чланица, а друга не.

Направљена је огромна грешка што је 2004. године подељена земља примљена у ЕУ. У приватним разговорима са турским званичницима већина чланица ЕУ признаје да је то била погрешна одлука. Неке од њих, свесне опасности од увоза кипарског проблема у ЕУ, покушале су да одложе чланство грчког Кипра, али без успеха, јер је Атина запретила да ће ставити вето на пријем свих нових чланица уколико се не одобри чланство Никозије.

Како то да неке земље Уније не виде да председник грчког Кипра Пападопулос, након што је одбацио мировни план УН, манипулише чланицама ЕУ с циљем да натера Турску да призна Кипар. Он данас тражи од Турске да пусти бродове кипарских Грка у своје луке, сутра ће тражити да пошаље амбасадора кипарских Грка у Анкару, а истовремено игнорише чињеницу да Турска неће нормализовати своје односе с Никозијом пре коначног решења кипарског проблема.

Како то да неке чланице Уније подржавају аргументе кипарских Грка за изолацију турског дела острва, иако је у мају 2004. генерални секретар УН Кофи Анан позвао међународну заједницу "на сарадњу, и билатералну и у међународним телима, како би се укинула непотребна ограничења и баријере које резултирају изолацијом кипарских Турака". Прошло је више од три године од овог позива господина Анана, а са аеродрома на северном Кипру још увек се не може одлетети нигде сем у Турску.

Земље ЕУ треба да буду свесне да је 2006. године у Турској подршка Европској унији опала испод 50 посто. То се није десило у 43 године дугој историји турско–европских односа. Не би турском народу било криво да је процес интеграције у Унију посустао због лошег учинка турске владе на пољу реформи, али да ствари са Бриселом стоје лоше због притиска кипарско–грчке администрације, то апсолутно није фер и делује као провокација са контраефектом.

Знамо да има земаља, попут Француске, Холандије, Аустрије и Немачке, којима због унутрашњег притиска јавности одговара да преговори о приступању Турске буду у блокади или на леду, па им добро дођу препреке које постављају кипарски Грци. Француски министар унутрашњих послова г. Никола Саркози, иначе озбиљан кандидат на председничким изборима у Француској, није крио задовољство прошлонедељном делимичном суспензијом преговора о приступању Турске. Сигуран сам да је председник кипарских Грка Пападопулос омиљени европски политичар господина Саркозија, али он би могао да промени мишљење ако прочита књигу "Демократска пљачка Србије" Драгана Влаховића, о српским парама које су нестале на јужном Кипру.

Подела Кипра ствара огромне проблеме у односима између Европске уније и Турске. Постало је неопходно за обе стране да кипарски терет скину са плећа турско–европских преговора о интеграцији. Унија не би смела даље да одбија Турску тиме што ће следити Пападопулосову политику изолације кипарских Турака и његове напоре да свали кривицу на Турску. Унија је дужна да подржи кипарске Турке с обзиром на то да они не траже да буду признати већ да се острво поново уједини.

Крајње је време да Европска унија да подршку обнављању преговора о Кипру под окриљем УН и на основу Анановог плана, и то што пре. Такође је императив подсетити господина Пападопулоса да су кипарски Турци његов партнер у решавању кипарског проблема а не Турска која, као правни "гарант", остаје спремна да помогне обема странама на путу ка свеобухватном решењу.