Између спонзора и својих људи

Вероватно нико од нас није крив што робујемо предубеђењима. То су неки закони који владају људским умом и који не могу да се промене нашом вољом. На пример, памтимо онако како желимо да запамтимо. Рецимо, цела Звездина прошлост је славна, а садашњост црна да црња не може бити.

Није спорно да Црвена звезда није на оној висини на којој је била. Истина, и раније је било хода по мукама (рецимо, после пораза од Партизана, 11. новембра 1984, нашла се на последњем месту на табели), али како год да се оклизнула како-тако се дочекивала на ноге.

Од Ксамакса, 1995.

Она се попела много више од било ког нашег клуба, па кад је почела стварно да пада то није могло одмах да се примети. Сада се жели Звезда у Европи, али тешко да ико то стварно и очекује. За неки тамо Рен се летос знало да је прејак и, ма колико пораз био болан, преживело се, јер „није то она некадашња Звезда – од ње је остало само име”.

Али, Црвена звезда одавно није на некадашњем нивоу. На пример, по повратку у међународна такмичења, 1995, већ у августу је испала од неког Ксамакса.

Таква судбина је, уз неке изузетке (2005. због гола примљеног у последњем минуту у Стразбуру није презимила у Европи), прати до данас.

Не само што је скалп бившег европског првака постао највећи трофеј за многе клубове из иностранства (на пример, Арсенал из Кијева ју је елиминисао већ у лето 2001), него чак и за домаће (у финалу Купа СЦГ 2005. победио ју је, и то с играчем мање, Железник, који се одмах потом угасио).

Тада су ти неуспеси другачије доживљавани – ето, деси се. Последњих година су они доказ да у клубу ништа не ваља.

Да није како је некада давно било – стварно није. Али, ко је крив за то? Сва руководства у последњих 15 година.

Добар део може да им се отпише на околности на које никако није могло да се утиче. Пре свега, распао се систем у коме је Црвена звезда достигла зенит. Била је тако добро саграђена да се чинило да јој ниједан земљотрес не може ништа, чак и ако је мало протресе.

Међутим, њени бедеми нису ојачавани и из године у године почели су да попуштају. На своју несрећу, Црвена звезда је била тако моћан магнет да никоме није било ни на крај памети да ће неко њу моћи да одвуче и то наниже.

Сада се плаћају рачуни. И то с каматом. Црвена звезда је запала у дугове и то је њен најтежи противник. Што је још горе, сада влада мишљење да колико пара толико и музике.

Али, Звезда није постала велика зато што је имала паре да се надмеће с Реалом, Барселоном, Јувентусом, Миланом, Ливерпулом, Манчестером, Марсејем... Она је продавала асове и поново их стварала, клупска политика је имала континуитет, навијачи су јој били ослонац, а не притисак... И ништа није морало одмах, али није се одступало од високих циљева.

Сада се траже брзи успеси, а ако их нема онда – брзе промене. И Црвена звезда брзо троши своје људе: председнике, тренере, играче, пријатеље клуба...

Његово величанство спонзор је важнији од свих њених бивших фудбалера, тренера и функционера. А Звездин терет је толики да јој је потребно много људи да би га подигла и носила.

Новац јесте битан, али није и свемоћан. Има много клубова с великим буџетом, па ипак нису шампиони.

Навијачи-гласачи

Садашње Звездино руководство је раширило базу до неслућених граница. На предстојећим изборима (26-28. мај идуће године) одлучиваће сви који су платили чланарину (око 20.000 људи).

У време владавине демократије то је замисао пред којом би се требало поклонити. Међутим, навијачи ће гласати по срцу – онај ко је некада био њихов љубимац као фудбалер врло лако може да стекне њихове поверење и да буде на челу клуба. Онај коме је реч јача страна од дела лакше ће да убеди бираче да гласају за њега, него онај ко није тако благоглагољив, али би, ипак, могао много да уради..

Навијачи-гласачи биће громобран новоизабраном руководству, јер ће оно увек моћи да каже да их је народ изабрао. Ако крене добро – биће тапшања по рамену са свих страна, али шта ако опет изостану обећани резултати?

У сваком случају, избори по новом клупском Статуту биће неизвесна проба. Јесу по угледу на Реал и Барселону, али нико не може да јемчи да ће пресађивање донети исте плодове и у другачијем поднебљу.