Држава највештији крупије

За коцку важи искључиво једно правило – да кућа увек добија. Без обзира на то да ли је коцкар у атлетској мајици поред боксерског ринга или наслоњен на зелену чоју испушта колутове миришљавог дима. А да ова "ђавоља работа" није тако уносна не би прву лутрију у Србији још 1830. године увео књаз Милош Обреновић.

И док се једни коцкају из разоноде, а други из потребе да пронађу "сламку спаса", државе широм света, по правилу, управо парама острашћених коцкара пуне своје касе.

Српска држава од игара на срећу приходује од пре четири године, када је донет Закон о играма на срећу.

За пример успешне примене закона Дарко Николић, саветник у Државној лутрији Србије, наводи 2005. и 2006. годину, када је по основу зарада од приређивања игара на срећу приходовано више од 110 милиона евра, односно 8,6 милијарди динара. Од почетка ове године па до краја марта приход по овом основу виши је од 1,1 милијарде динара. Истовремено је током целе 2004. године, док се закон још није примењивао, приходовано тек нешто око 780 милиона динара.

– Упоредно, данас су приходи за око 5,5 пута већи него пре примене закона – истиче Николић, додајући да битан ефекат на њих има и формирање Државне лутрије Србије, која је у протекле две године приходовала око 4,07 милијарди динара, што значи да у заради учествује са готово половином новца.

У последње две године од посебних игара на срећу – аутомата, кладионица, казина – зарађено је 4,9 милијарди динара. Највише од кладионица – 1,79 милијарди, од накнада за дозволе казинима "Гранд" и "Хит" – 1,76 милијарди, аутомата – 1,26 милијарди и око 138,8 милиона динара од наградних конкурса у роби у услугама које организују сами продавци да би стимулисали продају неких својих артикала – истиче Николић.

Осим поприличног пуњења буџета, Закон о играма на срећу је увео ред и на тржиште коцке. Јавна је тајна да је бизнис с коцком у Србији годинама био и начин да се преко кладионица "оперу паре". Тим пре што приликом уплате готовине није било потребе за доказивањем порекла.

Управо је то био разлог да се деведесетих година у Србији отвори на стотине коцкарница и кладионица за које су се дозволе добијале легално. За покретање овог уносног бизниса довољно је било имати омањи простор, хиљаду евра, два-три компјутера, телевизор и сателитску антену. Данас је, међутим, ситуација под контролом Управе за игре на срећу и законодавца, који је тачно прописао колико њих, како и на који начин може да ради овај посао.

– У Србији тренутно ради 78 приређивача игара на аутоматима који имају око 15.000 апарата, 34 приређивача кладионица с више од 1.730 уплатних места и две фирме које су добиле дозволу за отварање казина – "Гранд казино" и "Хит интернационал", од чијих се послова тек очекује велика зарада. Власници објеката на којима сада стоје натписи "казино" мораће да их уклоне, јер тиме не доводе у заблуду само грађане већ и оне који су за то право позамашно платили. Као што је случај са "Гранд казином" који је победио на тендеру понудивши 18 милиона евра за добијање дозвола које ће му омогућити приређивање посебних игара, а што је чак 36 пута више од минималног износа – објашњава Николић.

Процене су да ће се још толико новца, пошто "казино" за који месец почне да ради, приходовати у буџет.

Законодавац је тачно прописао и како ће се део средстава од игара на срећу трошити.

– Око 40 одсто средстава која се приходују у буџет користи се за финансирање Црвеног крста Србије, удружења грађана, унапређење положаја особа с инвалидитетом, установе социјалне заштите, социјално-хуманитарне организације, локалне самоуправе – каже Николић. И додаје: – Приређивачи игара на срећу опорезују се и паушално па тако месечно само по основу накнада за уплатна места (једна фирма мора да има најмање 30 уплатних места) држава приходује око 18.000 евра. Ако се томе дода да има 15.000 покер-апарата и да је накнада по једном 25 евра, месечно се по овом основу заради још око 375.000 евра.

Држава, напомиње Николић, има монопол над класичним играма на срећу као што је лото, што је иначе пракса у свету. Све остале игре на срећу су на слободном тржишту, с тим што приређивачи баш као и државна лутрија имају обавезу према држави.

Кладионичари су у обавези да уплаћују пет одсто укупног промета, без обзира на то колико играчима исплаћују, с тим што уплата по уплатном месту не може бити мања од 600 евра месечно. Ако се то помножи са 1.600 кладионица, само се по том основу у буџет слије више од милион евра.

Код класичних игара на срећу наградни фонд је половина уплаћеног новца. У буџет се уплаћује 30 одсто, а 20 процената је намењено организацији игара и другим трошковима.

Наш саговорник подсећа да према важећем закону у Србији може да буде отворено највише 10 казина, што практично значи да ће сваки већи град имати свој казино. Услов за отварање је оснивачки капитал од милион евра, као и наменски депозит у банци од најмање 300.000 евра. Од корисника казина очекује се да дневно у благајни има ризико депозит од око 50.000 евра. Дозволе се добијају на тендеру и стају најмање 500.000 евра.

Управа за игре на срећу формирана је као посебан државни орган који од 2005. године обавља послове државне управе. На терену, у контроли рада "кућа среће" биће и стална инспекција.

Иако је закон у овом делу врло строг, претпоставља се да, у траговима, и даље има оних који се нелегално баве приређивањем игара на срећу. Управо ће они бити предмет контроле овлашћених из Управе за игре на срећу.

--------------------------------------------------------------------------

Помама за клађењем у Србији

Скоро да нема ни најмањег места у Србији без неколико спортских кладионица. Као и у већини европских земаља, у последњој деценији и код нас је завладала помама за клађењем, најчешће на исходе фудбалских утакмица. Чест је призор дугим редовима у кладионицама, у којима кладиоци стрпљиво чекају да уплате тикет, надајући се да ће им се улог вишеструко исплатити.

Највећи број играча опредељује се да за скромне новчане износе, углавном од неколико стотина динара, остваре добитак мерен са неколико просечних плата. Међутим, постоје и професионалци, који неретко улажу и суме од коју хиљаду евра, али мање ризикују, што значи да играју мањи број и само једну утакмицу, чиме наравно имају већу вероватноћу да дођу до добитка. Током викенда кладионице су широм Србије увек добро попуњене, јер је у њима више љубитеља фудбала него на нашим најчешће празним стадионима.

Колика је моћ и утицај спортских кладионица у Европи најбоље се види на примеру приватне Спортске кладионице "Bet and wind", регистроване у Аустрији, а специјализоване за клађење на буквално све и свашта путем Интернета. Та компанија је главни спонзор шестроструког првака Европе Милана, уз процену да је у чувени италијански клуб само за ову сезону инвестирала око 50 милиона евра "свежег новца", а водећи спонзор је и целе португалске фудбалске лиге. Миланези су недавно морали да плате казну од 100.000 евра, зато што су на дресовима носили натпис кладионице на мечу у Минхену, јер је у Баварској дозвољено само рекламирање игара на срећу чији је организатор држава.

Велики обрт новца у кладионицама у знатној мери утиче и на све учесталије сумње у регуларност утакмица, па се све чешће мечеви завршавају сензационалним исходима, што доводи до спекулација да је некоме у интересу да зарад остварења велике новчане добити утиче на крајњи исход фудбалских сусрета широм Европе. У појединим земљама су покренуте и истраге, а било је и драстичних кажњавања за клубове који су учествовали у нелегалним активностима повезаним са клађењем. Иако су кладионице постале незаобилазни део најпопуларнијег спорта на свету, све више се говори о њиховом негативном утицају, поготово на регуларност фудбалског такмичења, али је исто тако очигледно да су изузетно примамљиве за милионе играча, а отуда и њихова широка распрострањеност широм света, па тако и у Србији.
Л. Делић

----------------------------------------

Милијарде преко Интернета

Процењује се да за интернет игре на срећу, односно интернет-коцкање, само Американци годишње потроше између осам и десет милијарди долара. Тачни подаци о обрту електронског коцкања или "е-гемблинга", како у Америци, тако и у остатку света, не постоје јер је већина компанија које управљају сајтовима електронским рулетом, покером и другим хазардним играма регистрована ван граница развијених земаља у којима се законом та појава строго кажњава. Коцкарски сајтови су зато по принципу офшор компанија најчешће "хостовани" (удомљени) на егзотичним Карипским острвима, попут Холандских Антила на пример.

У Сједињеним Државама је почетком ове године покренута оштра кампања против електронског коцкања. Законом је чак предвиђена забрана полагања улога на рачуне за које се претпоставља да су повезани са коцкарским сајтовима. Убрзо се, међутим, испоставило да такво ограничење не би дало трајне резултате јер организатори електронског коцкања могу свакодневно да мењају рачуне. У тој игри они би увек ишли корак испред закона.

У Великој Британији су зато направили компромис и чак ублажили свој став према "е-гемблингу": да би се дестимулисали интернет-коцкари и задржао део новца који се одлива ван граница те земље – уведен је висок порез на коцкарске улоге.

Како дејствује систем интернет-коцкања? Онима који на такав начин желе да опробају сопствену срећу за почетак су потребне кредитна картица и адреса неког од бројних сајтова, до којих се лако долази јер се већина рекламира на сајтовима који нуде атрактиван садржај за одрасле, најчешће порнографију, и бесплатне музичке и филмске фајлове.

Ступањем у контакт са коцкарским сајтом играчи бесплатно преузимају програм који ће им омогућити да учествују у играма. Једино што им после тога преостаје јесте полагање улога. Све друго је у домену вероватноће, односно – среће.

Врло једноставно, чини се на први поглед. Међутим, у тој "једноставности на први поглед" скривена је и највећа опасност од електронског коцкања. Наиме, према медицинским истраживањима феномена интернет-коцкања, сајтови који се баве овим бизнисом не праве разлику између одраслих лица и малолетника који неовлашћено користе кредитне картице својих родитеља. (Малолетници, али и старији – због дугова, покушали су више пута да проблеме реше насиљем и крађама... чак су и  "руку подизали на себе".)

И на крају, статистика каже да се између 60 и 90 процената одраслих лица најмање једном током живота опроба у коцкању. Од тога њих око 5,1 одсто касније ће подлећи зависности од игара на срећу. Овај број ће са интернет-коцкањем бити све већи и већи. А то значи и више финансијских, здравствених и социјалних проблема.
М.Лакић