Штедећемо живце

Једна од најбољих уштеда коју грађани Србије могу да направе током 2012. године јестеда штеде своје живце. Прича о „живцима” је у ствари прича о томе како се осећамо, о нашим непријатним осећањима, емоцијама.

Забринутост је једно од осећања које људи доживљавају као „живчаност”. Осећање забринутости је корисно осећање јер нам помаже да се припремимо на могуће негативне ситуације у будућности. Прва корист коју нам доноси осећање забринутости је то што нас наводи да проверимо да ли можемо нешто учинити у садашњости како бисмо спречили тај неповољни развој догађаја у будућности. А ако не можемо спречити негативни развој, тада нам забринутост помаже да се за тај догађај што боље припремимо. Дакле, било да је реч о спречавању или о припреми, особа која је забринута је у бољој позицији од особе која није ни помислила да би одређени негативни развој догађаја могао да се догоди.

Али и забринутост може бити претерана. И управо је циљ да наши људи, који су, како кажу истраживања, прилично забринути и песимистични, престану да непотребно брину. То је случај када бринемо због нечега над чим немамо никакав утицај: како ће се на животни стандард у Србији одразити други талас економске кризе. И зато је један од добрих савета да спречимо оно што можемо спречити, да се припремимо за оно што не можемо спречити и да после тога престанемо да будемо забринути. Јер ми смо одрадили своје, а шта ће даље бити не зависи од нас.

Друго осећање које „једе живце” је љутња. Некада је ова љутња доживљена као јасно осећање, некада прелази у веома снажну љутњу, бес, али често је љутња ниског интензитета, огорченост. У том смислу грађани Србије су љути на велики број актера. Једни су љути на власт, други на опозицију, трећи на европске бирократе, четврти на поскупљења, пети на економску кризу, итд. Љутња и незадовољство у различитим облицима на сваком кораку.

Функција љутње је у ствари захтев другој особи да промени понашање. Када се љутимо на некога, ми у ствари захтевамо од те особе да престане да се понаша на један начин и да почне да се понаша на неки други начин. Ма колико се ми љутили, поскупљења и економска криза неће променити своје понашање. Дакле, не вреди бити љут на појаве, јер оне не могу да промене понашање.

Љутимо се на људе. Али опет не на било које људе. Треба се љутити на оне који су заиста одговорни за ону појаву која нам смета. Ако се неко љути, на пример, на Паркинг сервис, који полако али сигурно шири своје зоне ка периферији, смањујући простор за бесплатно паркирање, онда му не вреди да се љути на раднике који контролишу паркирање, треба се љутити на онога ко је успоставио систем – њиховог директора или градоначелника. Али, изражавање ове љутње пред укућанима неће пуно помоћи: ако заиста желите нешто да промените, напишите љутито писмо овим институцијама. Будите грађанин који поштује себе и тражите од државе да вас такође поштује и да вас третира као партнера.

Иако је свакако корисно штедети живце, њих је потребно и неговати. И зато је важно да не заборавимо да се добро осећамо. Потребно је да се окренемо оним вредностима које су око нас, на које имамо утицаја и у којима можемо да уживамо. Иако много тога не можемо директно да променимо у великим свету, ипак је много тога што у свом малом свету можемо, и у чему можемо да уживамо.

И зато је важно да у 2012. години схватимо да не треба да чекамо да нам неко други, домаћи политичари или Европа, побољша живот, већ да преузмемо одговорност и да га сами побољшамо у оним аспектима у којима то заиста можемо да учинимо сами. У се и у своје кљусе.

www.milivojevic.com